Iznos pokriva ceo sistem, ne samo šest titanijumskih nosača. U ponudu ulaze 3D snimak i digitalno planiranje, hirurški šablon za vođenu ugradnju, vađenje preostalih zuba kada ih ima, sama hirurgija, privremeni fiksni most koji pacijent dobija istog dana, kontrole tokom srastanja i na kraju definitivna konstrukcija. Najveću razliku pravi materijal trajnog rada, pošto akrilat na metalnom ramu, kompozit visoke gustine i monolitni cirkonijum nemaju istu laboratorijsku vrednost. Znatan uticaj ima i proizvođač implant sistema, jer vodeći brendovi nose doživotnu garanciju na sam nosač i dostupnost delova kroz decenije. Terapija obe vilice ne udvostručuje svaku stavku, pošto se planiranje i deo koraka obavljaju zajedno. Ordinacije koje se bave implantologijom u Beogradu iznos saopštavaju posle pregleda i snimka, kroz pisanu ponudu sa razdvojenim stavkama i rasporedom plaćanja po fazama, umesto okvirne cifre koja se kasnije menja.

Osnovna razlika svodi se na dva dodatna nosača, njihove abatmente i nešto duži rad u operacionoj sali, pa se ukupan iznos po vilici uvećava za taj deo. Praktično, razlika je manja nego što pacijenti očekuju, jer najskuplji delovi terapije, planiranje, hirurški šablon, privremeni i definitivni most, ostaju isti bez obzira na broj oslonaca. Postoji i obrnut efekat, pošto se kod četiri nosača u pojedinim slučajevima traži složenije rešenje sa izraženim zakošenjem ili dodatnim koštanim materijalom, čime se trošak izjednačava. Šest oslonaca donosi i vrednost koja se ne vidi u ceni, jer konstrukcija sa više tačaka podnosi gubitak jednog nosača bez ugrožavanja celine, čime se izbegava skupa sanacija u budućnosti. Odluka se ipak ne donosi prema razlici u ceni, već prema nalazu na snimku i snazi zagriza.

Razlika se skoro uvek krije u stavkama koje pacijent ne vidi na prvi pogled. Jeftinije ponude često koriste implant sisteme bez dugoročne dokumentacije i bez dostupnih rezervnih delova, što kasnije stvara ozbiljan problem kada zavrtanj pukne ili konstrukcija traži prepravku. Sledeći izvor uštede je materijal definitivnog mosta, pa se umesto trajnijeg rada isporučuje akrilat sa kraćim vekom. Deo ponuda ne uključuje snimak, šablon, vađenje zuba, privremeni most ili kontrole, koje se naplaćuju posebno kada dođu na red. Iskustvo operatora i mogućnost da se komplikacija reši na licu mesta takođe imaju svoju vrednost. Pacijentima koji porede ordinacije u Beogradu savetuje se da traže pisane ponude sa istim stavkama, uz naziv proizvođača, vrstu materijala i broj uračunatih poseta, jer se tek tada poređenje pravi na istim osnovama.

Prvi kriterijum je broj sličnih slučajeva koje je taj stomatolog uradio, pošto rehabilitacija cele vilice traži rutinu koja se stiče godinama. Traže se fotografije stvarnih pacijenata te ordinacije, snimljene pre i posle terapije, uz prikaz i onih složenijih nalaza, jer se veština vidi tek na teškim slučajevima. Ozbiljna praksa na prvoj konsultaciji radi 3D snimak, pokazuje planirani položaj svakog nosača na ekranu i objašnjava zašto predlaže šest umesto četiri. Vredi pitati koji se implant sistem koristi, ko izrađuje most, kakva se garancija daje i kako izgleda raspored kontrola kroz prvu godinu. Prisustvo anesteziologa za sedaciju i sopstvena laboratorija ubrzavaju ceo tok. Pacijenti iz unutrašnjosti i iz dijaspore koji dolaze u Beograd traže i termine usklađene sa putovanjem, pa se plan pravi unapred, sa jasnim brojem dolazaka.

Za hiruršku fazu sa privremenim mostom planira se boravak od pet do sedam dana. Prvi dan donosi pregled, 3D snimak, laboratorijske nalaze i digitalno planiranje, drugi ili treći dan sledi ugradnja sa vađenjem preostalih zuba, a privremeni fiksni rad se postavlja istog dana ili u roku od dvadeset četiri do sedamdeset dva sata. Kontrola i skidanje konaca obavljaju se pred kraj boravka ili se dogovaraju sa lokalnim stomatologom u mestu stanovanja. Drugi dolazak se planira posle tri do šest meseci, kada implanti srastu, i tada je potrebno sedam do deset dana za otisak, probu i postavljanje definitivne konstrukcije. Ordinacije u Beogradu koje često primaju pacijente iz dijaspore šalju raspored termina i ponudu pre puta, na osnovu snimka poslatog elektronski, pa se let i smeštaj uklapaju bez praznih dana.

Vađenje i ugradnja se u najvećem broju slučajeva obavljaju u istoj seansi, čime se izbegava period bez zuba. Zubi se uklanjaju pažljivo, uz očuvanje koštanih zidova, ležišta se očiste od zapaljenskog tkiva i tek tada se postavlja šest nosača u položajima određenim tokom planiranja. Prednost takvog pristupa je i u tome što se sveža ležišta često poklapaju sa mestima gde je kost najgušća, pa se stabilnost postiže lakše. Odlaganje se razmatra kada postoji gnojna infekcija sa velikim razaranjem kosti, gde se sačeka šest do osam nedelja da tkivo zaraste. Kod pacijenata koji su zube izgubili odavno ne postoji faza vađenja, već se procenjuje koliko je grebena ostalo i da li šest oslonaca staje bez dodatnih zahvata. Sve to se vidi na snimku pre samog dana intervencije.

Razlika u oporavku je manja nego što pacijenti pretpostavljaju. Dva dodatna ležišta produžavaju samu intervenciju za dvadesetak do tridesetak minuta, dok obim otoka zavisi više od toga koliko je zuba vađeno i koliko je tkivo podizano nego od broja nosača. Kod pacijenata sa dobrom kosti se ležišta prave vođeno, kroz mali pristup, pa je trauma tkiva mala i oporavak teče isto kao kod manjeg broja oslonaca. Postoji i prednost u drugom smeru, jer šest tačaka daje veću početnu stabilnost, pa privremeni most bolje stoji i pacijent ga brže zaboravi. Otok dostiže vrhunac drugog dana i povlači se do kraja prve nedelje u oba protokola. Preciznu procenu daje stomatolog posle snimka, jer plan diktira anatomija konkretne vilice, ne sam broj ugradnji.

Tokom zahvata pacijent ne oseća bol, pošto lokalna anestezija potpuno isključuje osetljivost, a sedacija po želji uklanja i napetost. Nelagoda kreće dva do tri sata kasnije i dobro se kontroliše analgetikom koji se uzima čim se javi prvi znak, ne kada bol već ojača. Hladne obloge u ciklusima tokom prvog dana bitno smanjuju otok, dok od drugog dana pomaže blaga toplota koja podstiče cirkulaciju. Spavanje sa glavom na višem jastuku ublažava jutarnju napetost lica. Modrica koja se spusti prema vratu izgleda dramatično, ali predstavlja bezopasno rasipanje krvi i nestaje za sedam do deset dana. Većina pacijenata opisuje ceo tok kao lakši od vađenja umnjaka. Pojačavanje tegoba posle trećeg dana, povišena temperatura ili gnojni sadržaj traže hitnu kontrolu, jer ukazuju na infekciju.

Kancelarijskim obavezama se većina vraća posle dva do tri dana, dok se za terapiju obe vilice u istom danu preporučuje pet do sedam dana mirnijeg režima. Poslovi sa velikim fizičkim naporom, dizanjem tereta i saginjanjem odlažu se nedelju dana, pošto skok pritiska u glavi pojačava otok i može izazvati ponovno krvarenje. Teretana, trčanje, bazen i sauna pauziraju se sedam do deset dana, a kontaktni sportovi tri nedelje. Važni sastanci i javni nastupi ne zakazuju se u prvoj nedelji, ne zbog zuba koji su odmah tu, već zbog otoka koji privremeno menja crte lica. Vožnja je dozvoljena od sutradan, osim kod pacijenata koji su imali sedaciju, gde se tog dana ne upravlja vozilom. Precizan raspored daje stomatolog prema obimu zahvata.

Zahvat ovog obima podrazumeva antibiotsku zaštitu koja počinje pre intervencije i nastavlja se pet do sedam dana, čime se pokriva period najvećeg rizika od infekcije u svežim ležištima. Uz to se propisuje ispiranje rastvorom hlorheksidina dva puta dnevno tokom prve dve nedelje, pošto se oko konaca u tom periodu ne koristi četkica. Prvih dvadeset četiri sata se ne ispira uopšte, kako se ne bi poremetio ugrušak, već se tečnost blago zadržava u ustima i pušta da isteče. Analgetik se uzima prema potrebi. Pacijenti alergični na penicilin dobijaju zamensku terapiju, zbog čega svaku alergiju i svaki lek treba prijaviti unapred, uključujući preparate za razređivanje krvi i biljne dodatke koji utiču na zgrušavanje. Ostali zubi, kada ih ima, peru se normalno.

Prva nedelja traži mlaku i mekanu hranu koja se ne zagriza, supe koje nisu vrele, kaše, pire, jogurt, kuvano jaje i riblje meso bez kostiju. Sledećih šest do osam nedelja jelovnik se širi na sve što se lako gnječi viljuškom, uz izbegavanje odsecanja prednjim zubima, pošto takav pokret stvara silu poluge na privremenoj konstrukciji. Orašasti plodovi, kokice, tvrde korice i led ostaju izvan tanjira dok traje srastanje. Slamka se ne koristi prvih dana, jer podpritisak u ustima remeti zarastanje. Posle postavljanja definitivnog mosta ograničenja praktično nestaju i pacijent ponovo grize jabuku i odrezak, uz osećaj čvrstine koji šest oslonaca dodatno naglašava. Trajno pravilo ostaje jedno, veštački zubi ne služe za otvaranje ambalaže i lomljenje koštica.

Prelazak na trajni rad planira se posle završenog srastanja, obično kroz tri do šest meseci, u zavisnosti od gustine kosti i stabilnosti postignute pri ugradnji. Donja vilica ima čvršću strukturu i tamo se rok češće kreće oko tri meseca, dok gornja traži duže čekanje. Privremena konstrukcija u tom periodu ima važnu ulogu, jer se kroz nju proverava visina zagriza, dužina i položaj prednjih zuba, podrška usnama i izgovor. Sve što pacijent primeti prenosi se u definitivni most, pa trajni rad nije improvizacija već potvrđen oblik. Desni se tokom zarastanja povlače i menjaju konturu, zbog čega bi izrada finalne konstrukcije odmah nosila rizik od praznina ispod nje. Nov otisak se uzima kada se tkivo smiri, posle čega sledi proba i konačno pričvršćivanje.

Prelazna konstrukcija izrađuje se od ojačanog akrilata i predviđena je za tri do šest meseci upotrebe. Materijal je namerno mekši od definitivnog, jer ublažava udarce i štiti nosače dok se veza sa kosti stvara. Lom se dešava i najčešći povod je grizenje tvrde hrane prednjim zubima ili zaboravljena preporuka o mekanom jelovniku. Popravka se izvodi brzo, u istoj poseti, pošto se pukotina sanira dodavanjem novog sloja, a u težim slučajevima se izrađuje nova privremena varijanta. Ponovljeni lomovi na istom mestu ukazuju na neravnomeran zagriz koji se koriguje brušenjem kontakata. Ordinacije rad ojačavaju metalnim ili staklenim vlaknima, čime se rizik znatno smanjuje, naročito kod pacijenata sa jakom silom zagriza koji su baš zbog toga i izabrali šest oslonaca.

Privremeni rad služi i kao proba, pa se primedbe očekuju kao deo procesa. Oblik zuba, dužina prednje ivice, širina osmeha, nijansa i podrška koju konstrukcija daje usnama otvoreno se komentarišu na svakoj kontroli tokom prvih meseci. Sve što pacijent primeti, bilo da zubi deluju predugačko, prekratko, presvetlo ili preširoko, beleži se i unosi u definitivnu izradu. Manje korekcije izvode se direktno na privremenom radu, poliranjem ili dodavanjem materijala, pa pacijent odmah vidi promenu. Fotografije pre terapije, snimak govora i simulacija napravljena u fazi planiranja čine izbor preciznijim već na startu. Trajni most se izrađuje tek kada pacijent potvrdi izgled, a kod zahtevnijih estetskih očekivanja pravi se i probni rad koji se nosi nekoliko dana pre konačne izrade.

Konstrukcija nosi dvanaest do četrnaest zuba po vilici, od jednog do drugog kutnjaka. Prednost šest oslonaca vidi se baš tu, pošto se zadnji nosači postavljaju dalje unazad i sa blažim zakošenjem, čime se skraćuje slobodni kraj mosta koji visi bez potpore. Kod četiri oslonca taj produžetak je duži i predstavlja mesto najvećeg opterećenja, dok se sa šest tačaka sila raspoređuje ravnomernije i konstrukcija sme da bude nešto duža. Poslednji kutnjak se i dalje najčešće izostavlja, jer se ne vidi i ne učestuje bitno u žvakanju. Broj zuba prilagođava se i visini osmeha, kako se prilikom smeha ne bi videla granica konstrukcije. Sve se određuje tokom planiranja, pre nego što se postavi i jedan nosač.

Klasično rešenje podrazumeva jednu konstrukciju preko cele vilice, jer povezivanje svih šest nosača daje najveću stabilnost i najravnomerniju raspodelu sile. Postoji i varijanta gde se rad deli na dva ili tri segmenta, što se kod šest oslonaca lakše izvodi nego kod četiri. Podela ima praktičnu vrednost, pošto se u slučaju loma ili problema sa jednim delom menja samo taj segment, a ne cela konstrukcija, čime se smanjuje kasniji trošak. Nedostatak je nešto manja krutost i veći broj spojeva koje treba održavati čistim. Kod monolitnog cirkonijuma se češće bira jednodelna izrada zbog čvrstine materijala, dok se kod akrilatnih rešenja podela sreće češće. Odluku donosi stomatolog u dogovoru sa laboratorijom, prema anatomiji vilice i snazi zagriza.

Konstrukcija se pričvršćuje zavrtnjevima i pacijent je ne skida, u čemu i jeste smisao fiksnog rešenja. Donja površina ne naleže potpuno na desni, već iznad njih ostaje uzak prostor kroz koji mora da prolazi sredstvo za čišćenje. Najvažnije pomagalo je oralni tuš, čiji mlaz ispira ostatke duž celog luka za manje od minuta. Uz njega se koristi poseban konac sa sunđerastim delom koji se provlači ispod konstrukcije i prevlači oko svakog nosača, kao i jednoredna četkica čija uska glava dopire do same ivice. Šest oslonaca znači i šest mesta koja traže pažnju, pa se rutina obavlja ujutru i uveče. Ordinacija most skida jednom godišnje, temeljno ga očisti, proveri zategnutost zavrtnjeva i vrati nazad, čime se sprečava upala koju pacijent kod kuće ne može da dohvati.

Ovde se najjasnije vidi prednost dodatnih oslonaca. Gubitak jednog nosača kod konstrukcije sa šest tačaka ne ugrožava celinu, pošto preostalih pet i dalje nosi most uz prihvatljivu raspodelu sile, pa pacijent nastavlja normalno da funkcioniše dok se problem rešava. Nosač koji nije srastao uklanja se bez teškoća, ležište se očisti i po potrebi popuni koštanim materijalom, a nova ugradnja se planira posle tri do četiri meseca zarastanja, ili se odustaje od nje ako preostali oslonci daju dovoljnu stabilnost. Kod četiri nosača isti događaj traži hitniju reakciju i češće znači privremeno skidanje konstrukcije. Uspešnost ponovne ugradnje je visoka, naročito kada se otkloni prvobitni povod, bilo da je reč o pušenju, infekciji ili neregulisanoj hroničnoj bolesti.

Terapija gornje i donje vilice u jednoj seansi je uobičajena i za mnoge pacijente najracionalnija, pošto se jednom prolazi kroz hirurgiju, jednom kroz oporavak i jednom kroz period prilagođavanja. Trajanje se produžava na šest do osam sati, pa se češće predlaže intravenska sedacija koja vreme čini prijatnijim. Prednost ide dalje od udobnosti, jer se zagriz gradi od nule na obe strane, bez potrebe da se nova konstrukcija prilagođava istrošenim zubima suprotne vilice. Otok posle takvog zahvata je izraženiji i traži nekoliko slobodnih dana više. Pacijentima sa hroničnim bolestima ili slabijom kondicijom preporučuje se razdvajanje na dva termina u razmaku od nekoliko nedelja, kako opterećenje organizma ne bi bilo preveliko. Procena se donosi zajedno sa izabranim lekarom kada postoji bilo kakva sumnja.

Gornja vilica ima mekšu i poroznu kost sa manjom nosivošću, uz blizinu maksilarnog sinusa koji ograničava visinu, pa se tamo šest oslonaca bira znatno češće nego u donjoj. Veći broj tačaka nadoknađuje slabiji kvalitet tkiva i smanjuje pritisak na svaki pojedinačni nosač. Obaveza ipak ne postoji, jer kod pacijenata sa dobro očuvanim prednjim delom vilice i umerenom silom zagriza četiri oslonca daju pouzdan rezultat, što potvrđuju dugogodišnja praćenja. Presudan podatak dolazi sa 3D snimka, gde se gustina meri po zonama, i iz procene stabilnosti postignute tokom same ugradnje. Kod pacijenata koji u donjoj vilici imaju sopstvene zube, sila koja deluje na gornju konstrukciju je veća nego kada su obe vilice protetski zbrinute, pa se i tada prednost daje većem broju nosača.

Nedostatak koštane mase ne zatvara vrata, već menja plan. Kada je greben nizak samo u bočnoj zoni, izvodi se podizanje poda sinusa, gde se sluznica pažljivo odigne i ispod nje unese koštani nadomestak, čime se dobija visina za zadnje nosače. Uzak greben se proširuje augmentacijom uz membranu koja štiti prostor od urastanja mekog tkiva. Postoji i jednostavniji put, prelazak na četiri oslonca sa izraženijim zakošenjem, čime se koristi gušća kost prednjeg dela vilice i izbegava dodatna hirurgija. Kod izrazito povučene gornje vilice razmatraju se produženi nosači usmereni u jagodičnu kost. Odluka se donosi na osnovu tačnog merenja na snimku, a pacijentu se predstavljaju obe varijante sa jasnim obrazloženjem šta svaka traži u pogledu vremena, hirurgije i troška.

Naknadno pojačavanje konstrukcije je izvodljivo i sprovodi se kod pacijenata kod kojih se pokaže da je opterećenje veće od očekivanog ili kada se izgubi jedan od prvobitnih nosača. Postupak podrazumeva skidanje mosta, ugradnju dodatnih oslonaca na mestima gde kost to dozvoljava i izradu nove konstrukcije prilagođene izmenjenom rasporedu, pošto se stari most retko može jednostavno prekrojiti. Zbog toga se pravi broj oslonaca određuje na početku, na osnovu snimka i procene sile zagriza, umesto da se odluka odlaže. Kod pacijenata sa graničnim nalazom pojedini implantolozi već pri prvoj hirurgiji postavljaju peti ili šesti nosač kao rezervu, koji ostaje neopterećen dok ne zatreba. Takav pristup kasnije štedi i vreme i novac, a pacijentu daje sigurnost od prvog dana.

Snaga zagriza se posle obe varijante vraća na nivo blizak prirodnom i mnogo je veća nego kod pokretne proteze. Razlika se pre oseća u sigurnosti pri jelu i u dugoročnom ponašanju konstrukcije nego u samoj snazi. Šest tačaka oslonca skraćuje razmak između njih i smanjuje savijanje mosta pod pritiskom, pa nema onog blagog osećaja pomeranja koji pojedini pacijenti opisuju pri grizenju tvrdih namirnica na krajnjim zubima. Ravnomernija raspodela istovremeno čuva kost oko svakog nosača i smanjuje rizik od odvrtanja zavrtnjeva i loma keramike. Pacijenti sa izraženim žvačnim mišićima, koji su navikli na jak zagriz, tu razliku primete najbrže. Kod umerene sile i dobre kosti razlika u svakodnevnom doživljaju ostaje mala, zbog čega se izbor uvek pravi prema nalazu, ne prema utisku.

Akrilat na metalnom ramu ima najnižu cenu i lako se popravlja, ali se troši, menja nijansu i traži zamenu zuba posle nekoliko godina. Kompozit visoke gustine ublažava udarce i prijatan je za suprotnu vilicu, uz srednju otpornost na habanje. Monolitni cirkonijum stoji na vrhu po trajnosti, pošto se izrađuje iz jednog komada bez lepljenih zuba, ne upija pigmente i zadržava sjaj godinama, uz najveću otpornost na lom. Njegova čvrstina traži besprekorno raspoređen zagriz, jer materijal ne prašta greške u kontaktima, i baš zato se odlično uklapa sa šest oslonaca koji daju stabilan temelj. Pacijentima sa jakom silom zagriza, koji su i izabrali veći broj nosača, cirkonijum se preporučuje kao logičan nastavak istog razmišljanja o dugoročnoj sigurnosti.

Vek zavisi od materijala i navika. Akrilatna konstrukcija služi sedam do deset godina pre nego što habanje i promena boje nametnu obnovu, dok cirkonijumski most kod pacijenata sa dobrom higijenom traje petnaest godina i duže. Sami nosači u kosti nisu vezani za taj rok i uz redovnu negu ostaju doživotno, pa se zamenom obuhvata samo vidljivi deo. Povod za obnovu obično dolazi od habanja zuba u mostu, promene odnosa sa suprotnom vilicom, loma ili želje pacijenta za drugačijim izgledom. Nova konstrukcija se izrađuje prema postojećim osloncima, uz nov otisak, bez ikakve hirurgije, što ceo postupak čini kraćim i jednostavnijim od prvobitne terapije. Podaci o sistemu koji je ugrađen čuvaju se u kartonu i tada dobijaju punu vrednost.

Postupak zavisi od materijala. Kod akrilatnog rada pojedinačan zub se zamenjuje bez teškoća, pošto se konstrukcija skine, novi zub postavi na ram i sve se polira, najčešće za jedan do dva dana. Kompozitne površine se dograđuju u ustima ili u laboratoriji. Monolitni cirkonijum se lomi retko, ali kada do toga dođe, popravka je ograničena i pristupa se izradi novog segmenta ili cele konstrukcije, uz pomoć sačuvanog digitalnog zapisa koji ubrzava proces i čuva prvobitni izgled. Presudan korak posle svakog loma je analiza povoda, pošto oštećenje na istom mestu skoro uvek znači preveliku silu u toj tački. Korekcija zagriza i noćna udlaga sprečavaju ponavljanje, a garancija ordinacije u prvim godinama najčešće pokriva takvu intervenciju.

Popuštanje zavrtnja spada u najčešće mehaničke pojave kod fiksnih konstrukcija i pacijent ga oseti kao blago pomeranje ili tiho klikanje pri žvakanju. Šest oslonaca smanjuje tu pojavu, jer nijedan spoj ne prima nesrazmerno veliku silu, ali je ne isključuje u potpunosti. Ordinacija tada skine most, očisti spojeve, zameni zavrtanj novim, pošto istegnut metal više ne drži istom snagom, i pritegne ga kalibrisanim ključem na propisanu vrednost. Otvor kroz koji zavrtanj prolazi zatvara se kompozitom i polira. Presudno je otkriti povod, jer ponovljeno popuštanje ukazuje na neravnomeran zagriz ili na naviku stiskanja zuba. Odlaganje pregleda nije bezopasno, pošto mikropokret na labavom spoju vremenom razgrađuje kost oko nosača i pretvara sitan problem u ozbiljan.

Pacijenti sa bruksizmom najčešće i biraju šest oslonaca, pa je zaštita logičan nastavak istog plana. Konstrukcija na implantima nema ligament sa receptorima koji kod prirodnog zuba upozorava na preveliki pritisak, zbog čega sila ide direktno na kost i spojeve. Providna udlaga izrađena po meri, nošena tokom sna, raspoređuje to opterećenje i štiti i most i suprotnu vilicu od habanja. Uz nju se pažljivo oblikuje žvačna površina, sa plitkim i ravnomerno raspoređenim kontaktima, čime se izbegavaju tačke na kojima se sila koncentriše. Udlaga se izrađuje posle postavljanja definitivnog mosta, pošto se oblik zuba tada menja, i proverava se na svakoj kontroli. Njeno dosledno nošenje bitno produžava vek cele konstrukcije i spada u obavezan deo terapije kod ovakvih pacijenata.

Tkivo oko usađenih nosača podleže istim zakonima kao desni oko prirodnih zuba. Blaži oblik zahvata samo sluznicu, prati ga crvenilo i krvarenje pri čišćenju, i u toj fazi je potpuno izlečiv profesionalnim tretmanom. Zanemarivanje vodi ka dubljem procesu u kojem se gubi kost, stanje poznato kao periimplantitis. Znaci su otok, sekrecija, neprijatan zadah, povlačenje desni i, u odmakloj fazi, pomeranje konstrukcije. Bol izostaje jer nema nerva, pa se problem razvija tiho. Terapija obuhvata skidanje mosta, mehaničko i lasersko čišćenje površine, ispiranje antisepticima, po potrebi hirurško otvaranje i regeneraciju koštanim materijalom. Šest oslonaca daje prednost i ovde, pošto gubitak potpore oko jednog nosača ne ugrožava odmah celu konstrukciju, čime se dobija vreme za reakciju.

Prva godina traži gušći raspored, kontrola posle sedam dana, pa mesec dana, zatim tri i šest meseci. Kada se stanje ustali, pacijent dolazi dva puta godišnje, dok pušači i osobe sa istorijom parodontopatije dolaze na tri do četiri meseca. Jednom godišnje se most skida odvrtanjem zavrtnjeva, temeljno se čisti sa donje strane gde se nakuplja kamenac koji nijedno kućno pomagalo ne dohvata, provere se svi spojevi i konstrukcija se vraća sa novim pritezanjem. Uz to se radi kontrolni snimak kojim se prati nivo kosti oko svakog od šest nosača u odnosu na prethodni nalaz. Takav ritam pretvara sitne promene u nešto što se rešava u jednom terminu, umesto u komplikaciju koja ugrožava rezultat postignut posle svega uloženog.

Proizvođači ozbiljnih sistema daju doživotnu garanciju na sam nosač, pa se u slučaju loma metala dobija zamena bez naknade. Ordinacija posebno garantuje na svoj rad, najčešće kroz period od jedne do pet godina, uz pokriće srastanja i izrade konstrukcije. Uslovi obično traže dolazak na propisane kontrole, redovno profesionalno čišćenje i nošenje udlage kada je propisana, dok se van pokrića nalaze oštećenja od udarca, zapuštena higijena i posledice pušenja ili neregulisanih hroničnih bolesti. Pre potpisivanja vredi proveriti da li dokument pokriva ponovnu ugradnju u slučaju gubitka jednog nosača, ko snosi trošak koštanog materijala i da li se odnosi i na privremeni i na definitivni most. Podatke o proizvođaču i seriji pacijent dobija u pisanom obliku i čuva ih.

Pušenje ne isključuje terapiju, ali menja prognozu i traži drugačiji režim. Nikotin sužava krvne sudove i smanjuje dotok krvi u ranu, pa zarastanje teče sporije, dok dim nadražuje sluznicu i ometa stvaranje ugruška. Procenat neuspeha kod pušača je osetno viši, naročito u gornjoj vilici, a kasnije se javlja i veća sklonost ka zapaljenju tkiva oko nosača. Prednost šest oslonaca je u tome što sistem podnosi gubitak jednog bez ugrožavanja celine, pa se kod pacijenata sa ovom navikom veći broj tačaka ponekad bira baš iz tog razloga. Preporuka ostaje prekid dve nedelje pre zahvata i najmanje osam nedelja posle njega, uz kontrole na tri do četiri meseca. Iskren razgovor o stvarnom broju cigareta uvek daje bolji ishod od prećutkivanja.

Kod šećerne bolesti presudan podatak je stepen kontrole, pa se traži nalaz glikoziliranog hemoglobina ne stariji od nekoliko nedelja, uz termin zakazan ujutru posle doručka i redovne doze leka. Vrednosti ispod sedam odsto približavaju rezultate proseku. Kod osteoporoze se traži tačan naziv preparata, doza i dužina uzimanja, pošto lekovi koji koče razgradnju kosti menjaju obnovu tkiva, a tablete nose znatno niži rizik od injekcija velikih doza. Antikoagulantna terapija se najčešće ne prekida, jer rizik od tromboze nadmašuje rizik od krvarenja iz rane, pa se proverava nalaz koagulacije i krvarenje kontroliše lokalnim sredstvima i šavovima. Saradnja sa lekarom koji vodi terapiju je obavezan korak u svakom od ovih slučajeva, a lek se nikada ne prekida na svoju ruku.

Broj godina sam po sebi ne isključuje nikoga, pošto se procena zasniva na opštem zdravstvenom stanju i kvalitetu kosti. Pacijenti u sedamdesetim i osamdesetim godinama redovno prolaze ovu terapiju i kod njih dobit često bude najveća, jer stabilan zagriz vraća mogućnost žvakanja tvrde hrane, popravlja ishranu i uklanja svakodnevnu muku sa protezom koja klizi. Kod starijih se planira duži period srastanja, pažljivo se prolazi kroz spisak lekova i po potrebi se zahvat deli na dva termina. Donja granica vezana je za završetak rasta vilice, obično posle osamnaeste godine, pošto se kod mladih osoba kost menja dok razvoj traje. Zahvat se izvodi pod lokalnom anestezijom i dobro se podnosi, uz sedaciju kada je opterećenje veće.

Standardni protokol se izvodi pod lokalnom anestezijom, koja potpuno uklanja bol dok pacijent ostaje budan. Za osobe sa izraženim strahom, jakim refleksom povraćanja ili kada se rade obe vilice odjednom, dodaje se intravenska sedacija koju vodi anesteziolog. Pacijent tada boravi u stanju duboke opuštenosti, ne prati protok vremena i najčešće se sećanja gotovo ne zadrže, uz očuvano samostalno disanje i mogućnost odgovora na poziv. Ugradnja šest nosača traje nešto duže od manjeg broja, pa se sedacija u takvim slučajevima predlaže češće. Opšta anestezija se koristi retko i uglavnom iz posebnih medicinskih razloga. Priprema traži laboratorijske nalaze, pregled kod anesteziologa i post od nekoliko sati, kao i pratnju koja pacijenta odvozi kući, pošto se tog dana ne upravlja vozilom.

Gubitak zuba povlači kost, pa se rastojanje između nosa i brade smanjuje, usne upadaju, uglovi usta padaju naniže i bore oko njih postaju izraženije. Fiksna konstrukcija vraća visinu zagriza i podupire meko tkivo iznutra, čime se profil bitno popravlja, a lice deluje punije i odmornije. Efekat je najizraženiji kod pacijenata koji su godinama nosili istrošenu protezu koja je izgubila visinu. Deo mosta koji zamenjuje izgubljenu desni istovremeno vraća podršku gornjoj usni, što se planira već pri izradi privremenog rada. Rezultat nije zatezanje kože niti zamena za estetske zahvate, već povratak prirodnih proporcija donje trećine lica. Fotografije snimljene pre terapije tu razliku pokazuju jasnije od svakog opisa, zbog čega se rade na prvoj poseti.

Konstrukcija prati oblik zubnog luka i nepce ostavlja slobodno, po čemu se suštinski razlikuje od pokretne proteze, pa jezik dobija uobičajen prostor za artikulaciju. Prilagođavanje traje najčešće nekoliko dana do dve nedelje i najviše se odnosi na glasove s i š. Propuštanje vazduha se javlja kada između donje ivice mosta i desni ostane prevelik prostor, što se rešava korekcijom konture na privremenom radu pre izrade definitivne konstrukcije, ili produžavanjem dela koji zamenjuje desni. Baš zato faza probe ima veliku vrednost, jer pacijent tokom nje čita naglas, telefonira i razgovara, pa se svaka smetnja otkloni na vreme. Prostor koji ostaje za čišćenje mora ostati prohodan, pa se traži ravnoteža između fonetike i higijene, koju iskusan stomatolog postiže bez teškoća.

Sigurnosni skeneri reaguju na veće metalne mase, dok šest titanijumskih nosača ostaje ispod praga detekcije, pa prolaz kroz kontrolu teče bez signala. Magnetna rezonanca je bezbedna, pošto titanijum nije feromagnetan i ne pomera se u polju. Jedini efekat je lokalna senka na snimku u predelu vilice, koja može delimično da zakloni prikaz tog dela glave, zbog čega se radiologu pre snimanja pominje šta pacijent ima u ustima. Snimanje mozga, kičme i ostalih regija odvija se normalno. Kod tomografije se pojavljuju zrakasti tragovi oko metala koje radiolog prepoznaje bez teškoća. Pacijent uz otpust dobija karticu sa podacima o ugrađenom sistemu, korisnu i za buduće intervencije i za svako snimanje u drugoj ustanovi ili državi.

Nadoknada svakog izgubljenog zuba sopstvenim nosačem zvuči najtemeljnije, ali u bezuboj vilici retko ima smisla. Za dvanaest zuba bilo bi potrebno dvanaest ugradnji, što traži izuzetno mnogo kosti, produžava hirurgiju, višestruko podiže trošak i stvara mnogo više mesta koja se moraju čistiti svakog dana. Povezana konstrukcija na šest oslonaca deluje kao jedna celina, pa se sila raspoređuje po celom luku umesto da svaki nosač prima svoj deo izolovano, čime se smanjuje rizik od preopterećenja pojedinačne tačke. Pojedinačni implanti sa zasebnim krunicama biraju se kada pacijent ima još sopstvenih zuba i nedostaju mu samo neki, dok se kod potpune bezubosti povezani most pokazao kao pouzdaniji i racionalniji put.

Realno planiranje uključuje i period posle završetka terapije. Redovne kontrole sa profesionalnim čišćenjem dva puta godišnje čine osnovnu stavku, uz godišnje skidanje mosta radi temeljne obrade sa donje strane i kontrolni snimak. Zamena zavrtnja, korekcija zagriza i poliranje spadaju u sitne intervencije koje se javljaju povremeno. Akrilatna konstrukcija traži obnovu posle sedam do deset godina, dok cirkonijumski most taj trošak odlaže za dugo. Sami nosači u kosti uz dobru negu ostaju doživotno, pa se najveći deo ulaganja ne ponavlja. Pomagala za kućnu higijenu, oralni tuš, posebni konci i uske četkice, imaju simboličnu vrednost u odnosu na korist koju donose. Posmatrano kroz decenije, održavanje fiksnog rešenja košta manje od stalnog podlaganja i zamene pokretne proteze.