Oralna implantologija je savremena grana stomatologije koja se bavi nadoknadom izgubljenih zuba pomoću dentalnih implantata. Implantat je mali, precizno izrađen titanijumski ili cirkonijumski nosač koji se hirurški ugrađuje u kost vilice i služi kao veštački koren zuba. Nakon što se implantat stabilno poveže sa kosti, na njega se postavlja protetska nadoknada – krunica, most ili proteza – čime se obnavlja funkcija i izgled prirodnog zuba.

Ova metoda predstavlja jedno od najnaprednijih rešenja za nadoknadu izgubljenih zuba jer omogućava stabilnost, funkcionalnost i estetiku koje su veoma bliske prirodnim zubima. Za razliku od klasičnih mostova, kod implantata nije potrebno brusiti susedne zdrave zube, što predstavlja veliku prednost u očuvanju oralnog zdravlja.

Implantologija danas ima veoma visoku stopu uspešnosti i predstavlja standard u rehabilitaciji pacijenata koji su izgubili jedan, više ili sve zube. Uz pravilno planiranje i održavanje oralne higijene, implantati mogu trajati decenijama i značajno poboljšati kvalitet života pacijenta.

Dentalni implantat je mali medicinski uređaj koji se ugrađuje u kost vilice kako bi zamenio funkciju korena izgubljenog zuba. Najčešće je izrađen od titanijuma, materijala koji je izuzetno biokompatibilan i koji organizam dobro prihvata. Titanijum ima sposobnost da se čvrsto poveže sa kosti kroz proces koji se naziva osteointegracija, što implantatu daje stabilnost i dugotrajnost.

Implantat se sastoji iz nekoliko delova. Prvi deo je sam implantat koji se nalazi u kosti. Na njega se postavlja spojni element, takozvani abatment, koji povezuje implantat sa protetskom nadoknadom. Završni deo predstavlja krunica ili most koji imitira prirodan zub i omogućava normalno žvakanje i estetiku osmeha.

Zahvaljujući savremenim tehnologijama i materijalima, implantati su izuzetno precizni, otporni i dizajnirani tako da optimalno raspoređuju sile žvakanja. Kada se pravilno postave i održavaju, oni mogu predstavljati trajno rešenje za nedostatak zuba.

Dentalni implantati se preporučuju u situacijama kada pacijent izgubi jedan ili više zuba i želi trajno, stabilno i funkcionalno rešenje. Nedostatak zuba ne predstavlja samo estetski problem, već može uticati na čitav stomatološki sistem. Kada zub nedostaje duže vreme, susedni zubi mogu početi da se pomeraju, zagriz se može promeniti, a kost na mestu izgubljenog zuba počinje da se postepeno resorbuje.

Implantati omogućavaju nadoknadu pojedinačnog zuba bez potrebe za brušenjem susednih zuba, što je čest slučaj kod izrade mostova. Takođe, oni mogu služiti kao nosači za mostove kod nedostatka više zuba ili za stabilizaciju totalnih proteza kod pacijenata koji su izgubili sve zube.

Ugradnja implantata se preporučuje kada su opšte zdravstveno stanje pacijenta i lokalni uslovi u vilici pogodni za ovu vrstu terapije. Pre same procedure sprovodi se detaljna dijagnostika i planiranje kako bi se obezbedio dugotrajan i bezbedan rezultat.

Postupak ugradnje implantata započinje detaljnim pregledom i planiranjem terapije. Stomatolog ili oralni hirurg analizira stanje zuba, desni i kosti vilice, često uz pomoć rendgenskih ili 3D snimaka. Ovi snimci omogućavaju precizno određivanje mesta na kojem će implantat biti postavljen i procenu količine i kvaliteta kosti.

Sam hirurški zahvat obavlja se u lokalnoj anesteziji, što znači da pacijent ne oseća bol tokom procedure. Oralni hirurg pažljivo priprema ležište u kosti i u njega postavlja implantat. Nakon toga se desni zatvaraju, a implantat ostaje u kosti tokom perioda zarastanja.

Nakon nekoliko meseci, kada se implantat potpuno poveže sa kosti, postavlja se protetski deo – abatment i krunica. Time se završava proces i pacijent dobija zub koji funkcionalno i estetski veoma podseća na prirodan.

Jedna od najčešćih briga pacijenata odnosi se na bol tokom implantološkog zahvata. U praksi, procedura ugradnje implantata izvodi se u lokalnoj anesteziji, što znači da je područje potpuno utrnuto i pacijent ne oseća bol tokom same intervencije.

Pacijent može osećati blagi pritisak ili vibraciju tokom rada, ali oštar bol ne bi trebalo da bude prisutan. Nakon zahvata moguće je da se pojave blaga osetljivost, otok ili nelagodnost tokom prvih nekoliko dana, ali se ovi simptomi obično uspešno kontrolišu analgeticima i postoperativnim uputstvima.

Većina pacijenata je iznenađena koliko je sama procedura jednostavna i koliko brzo se vraćaju svakodnevnim aktivnostima.

Nakon ugradnje implantata potrebno je određeno vreme da se implantat stabilno poveže sa kosti vilice. Ovaj proces se naziva osteointegracija i predstavlja ključni faktor dugoročnog uspeha implantata.

U donjoj vilici proces zarastanja obično traje oko dva do tri meseca, dok u gornjoj vilici može trajati nešto duže, najčešće tri do šest meseci. Razlog za to je što je kost u gornjoj vilici često nešto mekša i zahteva duži period integracije.

Tokom ovog vremena implantat postaje stabilan deo vilice i spreman je da nosi protetsku nadoknadu.

Jedna od najvećih prednosti implantata jeste njihova dugotrajnost. Kada se pravilno postave i kada pacijent održava dobru oralnu higijenu, implantati mogu trajati više decenija, a u mnogim slučajevima i doživotno.

Trajnost implantata zavisi od nekoliko faktora, uključujući kvalitet kosti, preciznost hirurškog zahvata, opšte zdravstveno stanje pacijenta i redovno održavanje oralne higijene. Pušenje, loša higijena i nekontrolisane sistemske bolesti mogu negativno uticati na dugoročnu stabilnost implantata.

Zbog toga su redovne stomatološke kontrole i pravilna nega izuzetno važni za očuvanje implantata.

Većina odraslih pacijenata može biti kandidat za implantološku terapiju, ali je pre zahvata neophodna detaljna procena zdravstvenog stanja i uslova u vilici. Najvažniji faktor jeste postojanje dovoljne količine kosti koja može stabilno držati implantat.

U slučajevima kada kost nije dovoljna, moguće je sprovesti dodatne procedure poput nadogradnje kosti ili sinus lift zahvata kako bi se stvorili odgovarajući uslovi za implantaciju.

Takođe se uzima u obzir opšte zdravstveno stanje pacijenta, navike poput pušenja i sposobnost održavanja dobre oralne higijene.

Savremene protetske nadoknade na implantatima izrađuju se od visoko estetskih materijala poput keramike i cirkonijuma. Ovi materijali omogućavaju veoma prirodan izgled zuba, sa bojom i translucencijom koje su vrlo slične prirodnoj gleđi.

Zahvaljujući preciznom planiranju i radu zubotehničke laboratorije, krunice na implantatima mogu se savršeno uklopiti sa preostalim zubima pacijenta. U mnogim slučajevima čak ni stomatolozi ne mogu lako razlikovati implantat od prirodnog zuba bez detaljnog pregleda.

Održavanje implantata veoma je slično održavanju prirodnih zuba. Redovno pranje zuba, korišćenje zubnog konca ili interdentalnih četkica i profesionalne kontrole kod stomatologa predstavljaju osnovu pravilne higijene.

Posebnu pažnju treba posvetiti prostoru oko implantata, jer nakupljanje bakterija može dovesti do upale tkiva oko implantata, stanja poznatog kao periimplantitis. Redovne kontrole omogućavaju rano otkrivanje eventualnih problema i očuvanje zdravlja implantata.

Da, implantati mogu poslužiti kao osnova za nadoknadu celog zubnog niza. Kod pacijenata koji su izgubili sve zube, implantati se koriste kao nosači za mostove ili stabilizovane proteze.

Ova rešenja omogućavaju mnogo veću stabilnost i komfor u poređenju sa klasičnim totalnim protezama. Pacijenti mogu normalnije žvakati, govoriti i imati veće samopouzdanje u svakodnevnom životu.

Pušenje predstavlja jedan od značajnih faktora rizika za implantološku terapiju. Nikotin smanjuje cirkulaciju krvi u tkivima i može usporiti proces zarastanja nakon hirurškog zahvata.

Kod pušača postoji veći rizik od komplikacija poput sporijeg zarastanja, infekcija ili gubitka implantata. Zbog toga stomatolozi često preporučuju smanjenje ili prestanak pušenja pre i nakon implantološke terapije.

Jedna od važnih prednosti implantata jeste njihova sposobnost da očuvaju kost vilice. Kada zub nedostaje, kost na tom mestu više ne dobija opterećenje tokom žvakanja i počinje da se postepeno smanjuje.

Implantat prenosi sile žvakanja na kost na sličan način kao prirodan koren zuba, čime pomaže u očuvanju strukture kosti i sprečava njeno dalje povlačenje.

Trajanje terapije može varirati u zavisnosti od individualnog slučaja. Kod nekih pacijenata implantat se može ugraditi odmah nakon vađenja zuba, dok je u drugim situacijama potrebno sačekati određeni period zarastanja.

U većini slučajeva ceo proces, od ugradnje implantata do postavljanja završne krunice, traje između tri i šest meseci.

Gubitak zuba može značajno uticati na samopouzdanje, govor i sposobnost žvakanja hrane. Implantati omogućavaju pacijentima da ponovo imaju stabilne zube koji izgledaju prirodno i funkcionišu gotovo identično kao pravi zubi.

Mnogi pacijenti nakon implantološke terapije ističu da se osećaju sigurnije tokom govora, da mogu normalno jesti i da se više ne osećaju nelagodno prilikom osmeha.

Broj nosača retko odgovara broju zuba koji nedostaju. Tri zuba u nizu najčešće se rešavaju sa dva implanta koji nose most od tri člana, gde srednji zub visi između dva oslonca i naziva se međučlan. Takav raspored daje dovoljnu stabilnost, štedi kost i znatno smanjuje ukupno ulaganje. Kada je razmak veći ili je kost slabijeg kvaliteta, planiraju se tri pojedinačna nosača, jer svaki zub tada ima svoj temelj i sila se ne prenosi preko dužeg raspona. Presudno je i koji su zubi u pitanju, pošto kutnjaci trpe najveće opterećenje pri žvakanju i traže sigurniji oslonac od sekutića. Odluka se donosi posle merenja na trodimenzionalnom snimku, gde se vidi širina grebena, visina do važnih struktura i gustina tkiva u svakoj zoni. Pravilo koje vodi svaki plan glasi da površina korenova nosećih implanata mora da odgovara opterećenju koje most prima. Loše postavljen odnos između broja oslonaca i dužine konstrukcije najčešći je razlog kasnijih mehaničkih problema, od odvrtanja zavrtnjeva do loma keramike.

Prednja zona je najzahtevniji deo implantologije, jer tamo ne postoji tolerancija ni od pola milimetra. Osim srastanja sa kosti, mora se postići i da linija desni prati susedne zube, da papila između zuba popuni prostor i da krunica ima istu providnost i teksturu kao prirodni sused. Zbog toga se implant u toj zoni postavlja nešto dublje i blago ka nepcu, čime se ostavlja prostor za debljinu tkiva ispred njega. Kod pacijenata sa tankom sluznicom planira se i pojačavanje mekog tkiva, kako se kroz njega ne bi nazirala siva senka nosača. Privremena krunica ovde ima posebnu ulogu, jer se njome oblikuje izlazni profil desni tokom nekoliko meseci, pa definitivni rad na kraju izlazi iz tkiva prirodnim lukom. Boja se određuje uz fotografije sa posebnim filterima, često uz prisustvo zubnog tehničara. Uz takav pristup, rezultat u zoni osmeha ne odaje da je reč o veštačkom zubu, ni pri smehu ni na fotografiji.

Debljina sluznice iznad implanta određuje koliko će rezultat biti stabilan kroz godine. Tanko tkivo propušta svetlost, pa se ispod njega nazire sivkasta senka metalnog nosača, a povlači se lakše od debelog, čime se vremenom otkriva ivica krunice. Presađivanje podrazumeva uzimanje malog režnja vezivnog tkiva sa nepca i njegovo postavljanje ispod desni u predelu implanta. Time se dobija deblji i otporniji sloj koji bolje prijanja uz nosač, bolje podnosi četkicu i daje zdraviju ružičastu boju. Zahvat se izvodi pod lokalnom anestezijom, traje kratko i najčešće se kombinuje sa nekim od već planiranih koraka, bilo ugradnjom bilo postavljanjem oblikovača desni. Mesto sa kojeg je tkivo uzeto zarasta za desetak dana i ne ostavlja vidljiv trag. Kod bočnih zuba, gde estetika nije presudna, ovaj korak se često izostavlja, dok se u zoni osmeha smatra ulaganjem koje se višestruko vraća.

Postoje dva načina da se nadoknada spoji sa implantom i oba imaju svoje mesto. Krunica pričvršćena zavrtnjem ima mali otvor na žvačnoj strani, kroz koji se odvrće i skida bez ikakvog oštećenja, što izuzetno olakšava svaku kasniju intervenciju, od zamene zavrtnja do čišćenja ispod mosta. Otvor se posle zatvara kompozitom i polira, pa se ne primećuje. Cementirana varijanta nema taj otvor, deluje nešto lepše na žvačnoj površini i lakše se izrađuje kada položaj implanta nije idealan. Njena slaba tačka je višak cementa koji može da ostane ispod ivice desni i pokrene zapaljenje koje se otkriva tek kada gubitak kosti već počne. Zbog tog rizika savremena praksa u zoni gde je moguće bira pričvršćivanje zavrtnjem, naročito kod mostova i konstrukcija preko više zuba. Kod cementiranih radova koristi se posebna tehnika uklanjanja viška cementa izvan usta, pre konačnog postavljanja.

Abatment je spojni deo između implanta usađenog u kost i krunice koja se vidi u ustima. Njegov oblik i materijal presudno utiču na to kako će tkivo desni izgledati oko gotovog zuba. Standardni abatment dolazi u fabrički zadatom obliku i koristi se kada je položaj nosača povoljan. Individualni se izrađuje digitalno, prema stvarnom obliku vašeg tkiva i zuba, čime se postiže savršen izlazni profil i najbolje prijanjanje sluznice. Materijali su titanijum, izuzetno čvrst i pogodan za bočnu regiju, i cirkonijum, bele boje kroz celu masu, koji se bira u prednjoj zoni kod tanke sluznice da se ne bi nazirala tamna senka. Postoji i kombinovana varijanta sa titanijumskom bazom i keramičkim delom, koja spaja čvrstinu spoja i estetiku. Kod nadoknada na kosim implantima koriste se ugaoni abatmenti, koji ispravljaju smer i omogućavaju da zavrtanj izađe na žvačnoj strani umesto na vidljivoj.

Reč je o malom oblikovaču desni koji se zavrće na implant kada srastanje sa kosti bude završeno. Njegov zadatak je da tokom dve do tri nedelje oblikuje otvor u sluznici kroz koji će kasnije izlaziti krunica, tako da tkivo dobije prirodan luk umesto ravne rupe. Bez tog koraka sluznica bi zarasla preko implanta i krunica bi kasnije morala da se postavlja u tkivo koje je za nju pretesno. Postavljanje traje nekoliko minuta i izvodi se malim rezom pod lokalnom anestezijom, a kod dela pacijenata i bez njega, kada se koristi poseban instrument koji otvara pristup bez šava. Oblikovač viri iznad nivoa desni i vidi se u ustima, ali samo privremeno. Kod jednofazne ugradnje se postavlja odmah pri hirurgiji, čime se izbegava druga intervencija. Posle tog perioda se skida i zamenjuje abatmentom i krunicom.

Kod dvofaznog protokola implant se posle postavljanja potpuno prekriva desni i ostavlja da sraste bez kontakta sa usnom dupljom. Posle nekoliko meseci se malim rezom otvara pristup i postavlja oblikovač desni, što znači jedan dodatni korak. Takav pristup se bira kada je početna stabilnost slabija, kada je istovremeno rađena nadogradnja kosti ili kada se želi maksimalna zaštita od bakterija tokom zarastanja. Jednofazni protokol podrazumeva da nosač već pri ugradnji dobija deo koji viri iznad desni, pa druge intervencije nema. Prednost je manji broj poseta i kraći ukupni tok, uz uslov da je stabilnost dovoljna i da tkivo dobro zatvara prostor oko oblikovača. Izbor se ne pravi po navici stomatologa nego prema nalazu, jer isti pacijent može dobiti jedan protokol u donjoj i drugi u gornjoj vilici. Uspešnost oba pristupa je vrlo visoka kada se indikacija poštuje.

Standardni nosač traži određenu visinu i širinu kosti, a kada ih nema, postoje dva puta, graditi kost ili prilagoditi implant. Kratki nosači se koriste tamo gde je greben nizak, najčešće iznad donjeg alveolarnog živca ili ispod maksilarnog sinusa, i danas imaju dokumentaciju koja pokazuje pouzdanost blisku standardnim dužinama, uz uslov da se pravilno rasporede sile. Uski se biraju kod tankog grebena, naročito u predelu donjih sekutića i bočnih sekutića gore, gde prostor između korenova susednih zuba prosto ne dozvoljava veći prečnik. Oba rešenja imaju granicu, pošto manja površina znači manju vezu sa kosti, pa se takvi nosači ne opterećuju dugim konstrukcijama niti se ostavljaju sami da nose veliki most. Prednost je izbegavanje obimne hirurgije, kraće lečenje i niži trošak. Odluka pada tek posle merenja na snimku, uz otvoren razgovor o tome šta se dobija, a šta ograničava.

Primarna stabilnost je čvrstina koju implant ima u trenutku kada je postavljen, pre nego što je kost uopšte počela da srasta sa njim. Ona ne dolazi od biologije nego od mehanike, od toga koliko je ležište pripremljeno tesno i kolika je gustina kosti. Meri se momentom pritezanja tokom ugradnje i posebnim uređajem koji daje vrednost poznatu kao ISQ. Podatak nije akademski, jer upravo on odlučuje da li smete da dobijete privremeni zub odmah ili se čeka. Implant koji nije dovoljno stabilan pomera se pri opterećenju u mikronima, a taj mikropokret sprečava stvaranje koštane veze i vodi ka neuspehu. Zbog toga se kod slabije stabilnosti bira potpuno mirovanje i duži period srastanja, dok se kod visoke vrednosti sigurno pristupa trenutnom opterećenju. Merenje se ponavlja pre postavljanja definitivne nadoknade, čime se potvrđuje da je veza sa kosti stvarno uspostavljena.

Razlika dolazi od građe kosti. Donja vilica ima gust spoljni sloj i čvrstu unutrašnju strukturu, pa implant u njoj postiže veću početnu stabilnost i brže stvara vezu, obično za dva do tri meseca. Gornja vilica ima tanji spoljni sloj i porozniju unutrašnjost, sa više prostora između koštanih greda, zbog čega se ista veza gradi sporije, najčešće tri do šest meseci. Tome se dodaje i blizina maksilarnog sinusa, koji ograničava raspoloživu visinu i često traži prethodnu pripremu. Vreme se ne skraćuje na silu, pošto biologija ne prihvata dogovore, a implant opterećen pre vremena gubi vezu koja se stvarala nedeljama. Kod pacijenata kod kojih je urađena nadogradnja ili podizanje poda sinusa period se dodatno produžava, jer prvo mora da zaraste sam koštani nadomestak. Tokom celog tog vremena ne ostajete bez zuba, jer se koristi privremeno rešenje prilagođeno vašem slučaju.

Kada na mestu implanta nedostaje deo koštanog zida, prostor se popunjava granulatom koji služi kao skela za urastanje sopstvenih ćelija. Problem je što meko tkivo raste znatno brže od kosti, pa bi bez zaštite ono prvo popunilo prostor i onemogućilo stvaranje čvrste podloge. Membrana se postavlja preko koštanog materijala i deluje kao pregrada, zadržava meko tkivo iznad sebe i daje kosti vreme da izgradi svoje. Postoje resorptivne membrane, koje se same razgrađuju za nekoliko meseci, i one koje se posle zarastanja uklanjaju u kratkoj intervenciji. Materijal može biti sopstvena kost uzeta iz susedne zone, veštački granulat životinjskog ili sintetskog porekla, ili njihova kombinacija. Zarastanje traje od četiri do devet meseci, u zavisnosti od veličine defekta. Kod manjih nedostataka ceo postupak se izvodi istovremeno sa ugradnjom implanta, čime se izbegava dodatna operacija i skraćuje ukupno vreme lečenja.

PRF je skraćenica za fibrinski ugrušak bogat trombocitima, koji se dobija iz male količine vaše krvi uzete neposredno pre zahvata. Epruvete se stavljaju u centrifugu, gde se za desetak minuta izdvaja sloj bogat trombocitima i faktorima rasta, materijama koje telo prirodno koristi za obnovu tkiva. Taj ugrušak se zatim postavlja u ležište implanta, meša sa koštanim materijalom ili koristi kao biološka membrana. Prednost je što potiče iz vašeg organizma, pa nema rizika od odbacivanja ni od prenošenja bolesti. Efekti koji se u praksi vide su brže zatvaranje rane, manji otok i nelagoda posle zahvata i bolje ponašanje mekog tkiva oko nosača. Postupak ne produžava boravak u ordinaciji, jer se priprema odvija dok se pacijent priprema za intervenciju. Primena se posebno preporučuje kod nadogradnje kosti, podizanja poda sinusa i kod pacijenata sa sporijim zarastanjem.

Prva nedelja je period kada se stvara ugrušak i pokreće zarastanje, pa je tada šteta najveća. Uvlačenje dima stvara podpritisak koji može da poremeti ugrušak, dok vreo dim i njegovi sastojci nadražuju sluznicu i usporavaju obnovu tkiva. Nikotin uz to sužava krvne sudove i smanjuje dotok krvi u ranu, čime se odbrana od infekcije slabi upravo kada je najpotrebnija. Minimalna preporuka govori o sedam dana potpune apstinencije, realna o osam nedelja, koliko traje najosetljiviji deo srastanja, a kod nadogradnje kosti i duže. Pacijentima kojima je prekid težak savetujemo da broj cigareta smanje na najmanju moguću meru i da posle svake isperu usta vodom, mada to samo ublažava, ne uklanja rizik. Iskren razgovor o stvarnom broju cigareta uvek daje bolji ishod od prećutkivanja, jer se plan tada prilagođava, uz gušće kontrole i pažljiviji izbor sistema.

Kancelarijskim obavezama vraćate se već sutradan. Fizički naporan rad, dizanje tereta i saginjanje odlažu se tri do pet dana, jer skok pritiska u glavi može izazvati ponovno krvarenje i pojačan otok. Teretana, trčanje i intenzivni treninzi pauziraju se nedelju dana, a sauna nešto duže zbog vrućine koja širi krvne sudove. Bazen i more se izbegavaju prve dve nedelje zbog mikroorganizama u vodi i rizika od infekcije rane, a sunčanje glave u prvim danima pojačava otok, pa se traži hlad. Kontaktni sportovi se odlažu tri nedelje, kako udarac ne bi pomerio implant pre stvaranja koštane veze. Let avionom nije zabranjen i moguć je već posle nekoliko dana, uz jedan izuzetak, posle podizanja poda sinusa se savetuje odlaganje zbog promene pritiska. Ronjenje spada u istu grupu i planira se tek posle potpunog zarastanja.

Prvog dana biraju se mlaki i mekani obroci, supe koje nisu vrele, jogurt, kaše, pire, kuvano jaje i riba bez kostiju. Vrelo piće širi krvne sudove i pojačava otok, pa se kafa i čaj ostavljaju za kasnije. Slamka se ne koristi, jer podpritisak u ustima remeti stvaranje ugruška. Žvakanje se prebacuje na suprotnu stranu dok rana ne zaraste, otprilike sedam do deset dana. Sitne semenke, orašasti plodovi, kokice i tvrde korice izbegavaju se zbog rizika da se čestice zavuku u ranu i izazovu zapaljenje, dok ljuti začini i alkohol nadražuju tkivo i stupaju u interakciju sa propisanom terapijom. Posle prve nedelje jelovnik se širi na sve što se lako gnječi viljuškom, a posle postavljanja krunice nema nikakvih ograničenja. Trajno ostaje samo pravilo da se veštačkim zubima ne otvara ambalaža i ne lome koštice.

Prazan prostor ne ostaje prazan. Zub iz suprotne vilice, koji je izgubio partnera u zagrizu, počinje da izrasta ka slobodnom mestu, dok se susedni zubi naginju i pomeraju, čime se otvaraju novi prostori u kojima se zadržava hrana. Zagriz se menja, kontakti postaju neravnomerni, a pojedini zubi počinju da primaju silu koja im nije namenjena, što ubrzava njihovo habanje i pucanje. Kost na mestu bez korena gubi stimulaciju i počinje da se povlači, i to najviše u prvoj godini, pa svako odlaganje smanjuje mogućnosti za kasniju ugradnju. Žvakanje se prebacuje na jednu stranu, čime se opterećuje zglob vilice i javljaju se napetost i pucketanje. Kod gubitka više zuba u bočnoj regiji visina zagriza pada, usne gube podršku i lice počinje da menja proporcije. Zato preporuka nije da se žuri, već da se ne čeka predugo.

Umnjak se u najvećem broju slučajeva ne nadoknađuje, jer ne učestvuje bitno u žvakanju, teško se čisti i često nema partnera u suprotnoj vilici. Prazan prostor iza drugog kutnjaka ne remeti zagriz niti estetiku, pa se nadoknada ne planira. Situacija se menja kada je drugi kutnjak izgubljen, a umnjak je bio jedini zub iza njega, jer tada nastaje praznina u zoni koja stvarno žvaće. Tu se razmatra implant na mestu drugog kutnjaka, dok se ležište umnjaka pušta da zaraste. Postoji i posebna okolnost, kada se zdrav umnjak koristi kao noseći zub za most ili se ortodontski privlači na mesto izgubljenog kutnjaka, čime se implant izbegava. Odluka zavisi od toga koliko zuba u toj zoni radi i kakav je odnos sa suprotnom vilicom, što se procenjuje na modelu i snimku.

Može, uz jasan redosled koraka. Cista i granulom su promene nastale hroničnom infekcijom oko vrha korena i pre bilo kakve ugradnje moraju biti u potpunosti uklonjene, a ležište temeljno očišćeno od zapaljenskog tkiva. Materijal se šalje na patohistološku analizu kada je promena veća. Prostor koji ostane posle uklanjanja najčešće se popunjava koštanim materijalom i prekriva membranom, pošto se time sprečava propadanje grebena i priprema podloga za budući nosač. Vreme zarastanja zavisi od veličine defekta i kreće se od tri do devet meseci, posle čega se kontrolnim snimkom potvrđuje da se prostor ispunio novom kosti. Kod manjih promena i potpuno očišćenog ležišta ugradnja se ponekad radi odmah, uz istovremeno popunjavanje. Presudno je ne žuriti, jer implant postavljen u tkivo koje još nosi infekciju gotovo sigurno neće srasti.

Aktivno zapaljenje sa gnojnom sekrecijom mora biti izlečeno pre zahvata, u saradnji sa specijalistom za uho, grlo i nos. Snimak pokazuje debljinu sluznice, prisustvo polipa i prohodnost otvora kroz koji se sinus prazni, a upravo ta prohodnost odlučuje da li je zahvat bezbedan. Kod pacijenata sa sezonskim alergijskim tegobama terapija se nastavlja i planira se termin izvan perioda pojačanih simptoma. Posle podizanja poda sinusa nekoliko nedelja se izbegava jako useknjivanje nosa, naprezanje, ronjenje i let avionom, a kijanje se obavlja otvorenih usta kako bi se smanjio pritisak. Propisuju se antibiotik, sredstvo protiv otoka sluznice i po potrebi kapi za nos. Uz pravilnu pripremu i poštovanje uputstava, ovaj zahvat spada u rutinske i ima visoku uspešnost, čak i kod pacijenata koji godinama imaju problema sa sinusima.

Bakterije koje razgrađuju tkivo oko prirodnih zuba jednako napadaju i tkivo oko implanta, uz jednu bitnu razliku. Prirodan zub ima ligament sa bogatom mrežom krvnih sudova koji predstavlja prvu liniju odbrane, dok implant stoji direktno u kosti i tu zaštitu nema, pa se infekcija širi brže i tiše. Ugradnja u usta u kojima traje aktivno zapaljenje znači da nosač od prvog dana boravi u sredini punoj bakterija. Zbog toga terapija počinje uklanjanjem kamenca iznad i ispod nivoa desni, obradom džepova, po potrebi hirurškim čišćenjem i obukom o tehnici pranja. Kada krvarenje prestane, dubina džepova se smanji i nalaz se ustali, pristupa se planiranju ugradnje. Pacijenti sa istorijom parodontopatije ostaju u grupi povišenog rizika doživotno, pa dobijaju stroži raspored kontrola, na tri do četiri meseca umesto na šest.

Nesvesno stiskanje i škripanje stvara sile nekoliko puta jače od običnog žvakanja i deluje satima tokom sna. Prirodan zub ima receptore u ligamentu koji mozgu javljaju da je pritisak prevelik, pa se sila refleksno smanjuje. Implant tu povratnu spregu nema, zbog čega opterećenje ide direktno u kost i u spojeve nadoknade. Posledice se vide kao odvrtanje zavrtnjeva, lom keramike, u težim slučajevima i gubitak koštane potpore. To ne znači da terapija otpada, već da se plan menja. Bira se nosač većeg prečnika, postavlja se više oslonaca za istu dužinu konstrukcije, žvačna površina se oblikuje sa plitkim i ravnomerno raspoređenim kontaktima, a pacijent dobija providnu udlagu po meri koju nosi tokom sna. Uz doslednu upotrebu udlage i redovne kontrole zagriza, dugoročni rezultati kod ovih pacijenata ne zaostaju bitno za prosekom.

Odbacivanje kakvo postoji kod presađivanja organa ovde ne postoji, pošto titanijum nema biološku aktivnost koja bi pokrenula imunski odgovor. Ono što se u malom procentu slučajeva dešava jeste izostanak srastanja. Rani neuspeh nastaje zbog infekcije, pregrejavanja kosti tokom pripreme ležišta, nedovoljne početne stabilnosti ili prevremenog opterećenja pre nego što je veza stvorena. Kasni gubitak dolazi od zapaljenja tkiva usled zapuštene higijene, jakog pušenja ili nekontrolisanih hroničnih bolesti. Znaci koji traže pregled su pokretljivost, uporan bol, gnojna sekrecija i povlačenje desni oko vrata nosača. Kada srastanje izostane, implant se uklanja bez teškoća, ležište se očisti i po potrebi popuni koštanim materijalom, a nova ugradnja planira posle tri do četiri meseca, najčešće sa uspehom, naročito kada se otkloni prvobitni uzrok.

Planirana ugradnja se u ovom periodu odlaže, ne zbog opasnosti od samog materijala, već zbog potrebe za rendgenskim snimcima, terapije koja se propisuje posle zahvata i položaja u stolici tokom dužih seansi. Promene u nivou hormona čine zubno meso osetljivijim, sklonim krvarenju i otoku, pa se i uslovi za zarastanje razlikuju od uobičajenih. Ono što se ne odlaže jeste redovna higijena, uklanjanje naslaga i lečenje karijesa, jer zapaljenje u ustima u tom periodu treba držati pod kontrolom. Konsultacija, plan terapije i priprema mogu se obaviti u međuvremenu, tako da ugradnja krene čim prilike dozvole. Tokom dojenja odluka zavisi od toga koliko je terapija obimna i koji se lekovi propisuju, pa se svaki slučaj dogovara pojedinačno, uz saradnju sa lekarom koji vodi trudnoću ili prati bebu.

Rast vilice postavlja jasnu prepreku. Prirodan zub prati razvoj kosti i pomera se zajedno sa njom, dok usađen implant ostaje zakucan na mestu gde je postavljen. Ugradnja pre završetka rasta vodi ka zubu koji vremenom ostane niži od susednih i deluje uvučeno, uz vidljiv stepenik u liniji osmeha. Kod devojaka se razvoj obično završava oko osamnaeste godine, kod mladića nešto kasnije, a procena se ne pravi po datumu rođenja nego analizom snimka šake ili poređenjem dva snimka lica u razmaku od šest meseci. Do tada se prazan prostor rešava povratnim rešenjima, adhezivnim mostom sa krilcima koji se lepi bez brušenja, malom mobilnom nadoknadom ili ortodontskim zatvaranjem prostora kada anatomija to dozvoljava. Prostor se u međuvremenu čuva, kako se susedni zubi ne bi nagnuli i onemogućili kasniju ugradnju.

Pojedinačna nadoknada ne menja izgovor, pošto oblik i položaj prate zub koji je nedostajao. Promena se pre oseti kod pacijenata koji su duže vreme živeli sa prazninom, jer se jezik navikao da upada u prostor, pa mu treba nekoliko dana da pronađe nov položaj. Kod nadoknade više prednjih zuba prilagođavanje traje nešto duže i odnosi se najviše na glasove s i š, dok se kod fiksnog rada preko cele vilice period navikavanja kreće do dve nedelje. Poređenje sa pokretnom protezom ispada izrazito povoljno, pošto proteza prekriva nepce i menja rezonanciju, dok konstrukcija na implantima nepce oslobađa i vraća prirodan zvuk. Čitanje naglas i telefonski razgovori ubrzavaju navikavanje. Ako smetnja potraje, sitna korekcija unutrašnje površine rešava stvar u jednom kratkom terminu, bez promene na samom radu.

Osnova ostaje pranje dva puta dnevno mekom četkicom, uz posebnu pažnju na liniju gde nadoknada izlazi iz desni, pošto se baš tu skuplja plak koji pokreće zapaljenje. Prostor između zuba čisti se interdentalnim četkicama odgovarajuće veličine, koje se za implante biraju sa plastificiranom žicom da metal ne ogrebe površinu. Konac postoji i u varijanti sa sunđerastim delom koji obuhvata vrat nosača, a kod mostova je nezamenjiv oralni tuš, jer mlaz vode ispira ostatke ispod konstrukcije gde ništa drugo ne dopire. Paste sa grubim abrazivom i sredstva za izbeljivanje se izbegavaju, jer matiraju glatku površinu na kojoj se plak inače slabo zadržava. Profesionalno čišćenje izvodi se instrumentima od plastike ili titanijuma i ultrazvučnim nastavcima sa mekim vrhom, pošto klasična kireta ostavlja hrapavost koja kasnije privlači naslage.

Sam nosač nema miris i ne stvara zadah, ali okolnosti oko njega mogu. Kada između ivice nadoknade i abatmenta postoji mikro prostor, hrana i bakterije nalaze skrovište koje četkica ne dohvata, pa se javlja miris koji ne prolazi ni posle pranja. Isti uzrok stoji iza zapaljenja desni oko slabo poliranih ivica i ispod mostova gde se telo nadoknade oslanja na tkivo. Kod cementiranih krunica višak cementa zaostao ispod ivice desni pokreće hroničnu upalu koja daje sličan efekat. Precizna izrada svodi te prostore na nekoliko mikrona, pa se problem uklanja u startu, dok održavanje čini ostalo, čišćenje ispod mostova posebnim koncem, interdentalne četkice prave veličine, oralni tuš i čišćenje jezika, koji je kod većine ljudi glavno mesto zadržavanja bakterija. Zadah koji se javi posle ugradnje uvek traži proveru naleganja.

Zapadanje hrane između implanta i susednog zuba spada u česte pritužbe i skoro uvek ima mehanički uzrok. Najčešći je labav kontakt, prostor koji je izgubio tesnoću zato što se prirodni zubi tokom godina blago pomeraju, dok implant ostaje nepomičan. Drugi uzrok je oblik krunice koji ne prati prirodnu konturu, pa se ispod tačke kontakta stvara mesto gde se vlakna zaglavljuju. Rešenje zavisi od nalaza, ponekad je dovoljno doraditi kontakt kompozitom na susednom zubu, ponekad se izrađuje nova krunica sa pravilnijim oblikom. Zanemarivanje nije bezopasno, jer hrana koja svakodnevno stoji u tom prostoru izaziva zapaljenje desni, a kod prirodnog suseda i karijes. Do korekcije se koristi konac ili interdentalna četkica posle svakog obroka. Na kontrolama proveravamo tesnoću kontakta upravo zato što se ta pojava razvija postepeno.