Iznos se nikada ne svodi na jednu stavku, pošto gotov zub čine tri odvojena dela, sam implant, abatment i krunica, a svaki od njih se posebno obračunava. Na kalkulaciju utiče proizvođač implant sistema, jer renomirani švajcarski, nemački i švedski brendovi imaju drugačiju vrednost od jeftinijih linija, uz razliku u dokumentaciji, doživotnoj garanciji na sam zavrtanj i dostupnosti rezervnih delova kroz decenije. Materijal krunice takođe pravi razliku, pa cirkonijumska nadoknada nije izjednačena sa metalokeramičkom. Ukoliko je potrebna nadogradnja kosti, podizanje poda sinusa ili membrana za regeneraciju, svaka faza ulazi u ponudu posebno. Vađenje zuba, 3D snimak i hirurški šablon za navođenu ugradnju dodaju svoj deo. Ozbiljna ordinacija zbog toga daje pisanu ponudu tek posle pregleda i snimka, sa jasno razdvojenim stavkama, umesto okvirne cifre koja se kasnije menja.

Tokom same intervencije pacijent ne oseća bol, pošto lokalna anestezija potpuno isključuje osetljivost u predelu vilice. Pritisak i vibracije se osećaju, ali bez neprijatnosti koju većina očekuje. Nelagoda kreće kada anestezija popusti, obično posle dva do tri sata, i uspešno se kontroliše standardnim analgetikom koji propisuje stomatolog. Otok dostiže vrhunac drugog dana i povlači se do kraja prve nedelje, a hladne obloge u prvih dvadeset četiri sata znatno ga smanjuju. Modrica na obrazu se javlja kod dela pacijenata i nestaje sama. Konci se skidaju posle sedam do deset dana, ako nisu upotrebljeni resorptivni. Većina ljudi opisuje oporavak kao lakši od vađenja umnjaka. Jaka bol koja se pojačava posle trećeg dana nije očekivana i traži hitnu kontrolu, jer može ukazivati na infekciju.

Prvog dana bira se mlaka i mekana hrana, supe koje nisu vrele, jogurt, kaše, pire, kuvano jaje i riba bez kostiju. Vrelo piće širi krvne sudove i pojačava otok, pa se kafa i čaj ostavljaju za kasnije. Žvakanje se prebacuje na suprotnu stranu vilice dok rana ne zaraste, otprilike sedam do deset dana. Sitne semenke, orašasti plodovi, kokice i tvrde korice izbegavaju se zbog rizika da se čestice zavuku u ranu i izazovu zapaljenje. Slamka se ne koristi, pošto pritisak u ustima remeti stvaranje ugruška i usporava zarastanje. Alkohol i ljute začine odlažu se nekoliko dana zbog nadražaja tkiva. Posle srastanja i postavljanja krunice nema nikakvih ograničenja, pa se vraćaju i jabuka, orah i sve ostalo što je pacijent izbegavao dok mu je zub nedostajao.

Klasično odbacivanje kakvo postoji kod presađivanja organa ovde ne postoji, pošto titanijum nema biološku aktivnost koja bi pokrenula imunski odgovor. Neuspeh se ipak dešava, u malom procentu slučajeva, i uzrok skoro uvek leži u izostanku srastanja sa kosti. Rana faza neuspeha nastaje zbog infekcije, pregrejavanja kosti tokom bušenja, nedovoljne primarne stabilnosti ili prevremenog opterećenja pre nego što je osseointegracija završena. Kasni gubitak nastaje zbog zapaljenja tkiva usled zapuštene higijene, jakog pušenja ili nekontrolisanih hroničnih bolesti. Znaci koji zabrinjavaju su pokretljivost, uporan bol, gnojna sekrecija i povlačenje desni oko vrata implanta. Ukoliko srastanje izostane, zavrtanj se uklanja bez teškoća, kost se pusti da zaraste tri do četiri meseca, a zatim se planira nova ugradnja, često sa širim implantom i uspešnim ishodom.

Nedostatak koštane mase nije prepreka, već dodatna faza u planu. Kada je greben previše uzak ili nizak, radi se augmentacija, dodavanje koštanog materijala koji služi kao skela za urastanje sopstvenih ćelija. Koristi se sopstvena kost uzeta iz susedne zone, veštački granulat ili kombinacija, prekrivena membranom koja štiti prostor od urastanja mekog tkiva. U bočnoj regiji gornje vilice često nedostaje visina zbog blizine maksilarnog sinusa, pa se izvodi podizanje poda sinusa, poznato kao sinus lift. Kroz mali pristup se sluznica sinusa pažljivo odigne, a ispod nje postavi koštani nadomestak. Kod manjeg nedostatka visine sve se obavlja u istoj poseti kada i ugradnja, dok veći deficit zahteva zarastanje od četiri do devet meseci pre postavljanja implanta. Tri D snimak precizno pokazuje koji scenario važi.

Imedijatna ugradnja se izvodi u istoj poseti kada i vađenje, pod uslovom da nema aktivne gnojne infekcije, da su zidovi ležišta očuvani i da postoji dovoljno kosti za čvrsto sidrenje. Prednosti su očigledne, jedan hirurški zahvat umesto dva, kraći ukupni tok terapije i bolje očuvanje kontura desni i kosti, što u prednjoj zoni presudno utiče na estetiku. Kada je zub vađen zbog velike ciste, apscesa ili preloma korena sa razaranjem zida, mudrije je sačekati. Rano odloženi pristup podrazumeva pauzu od šest do osam nedelja, koliko treba da meko tkivo zatvori ranu, dok kasno odloženi traži tri do šest meseci za koštano zarastanje. Prazan prostor se u međuvremenu često popunjava koštanim materijalom, čime se sprečava propadanje grebena i olakšava kasnija faza.

Zapaljenje tkiva oko usađenog zavrtnja razvija se u dva stepena. Blaži oblik zahvata samo desni, prati ga crvenilo i krvarenje pri pranju, a stanje je u toj fazi potpuno izlečivo profesionalnim čišćenjem. Ukoliko se zanemari, proces zalazi dublje i počinje gubitak kosti oko implanta, što nosi naziv periimplantitis. Znaci su otok, sekrecija, neprijatan zadah, povlačenje desni koje otkriva metalni deo i, u odmakloj fazi, pokretljivost. Kost se ne oporavlja sama, pa je pravovremena reakcija presudna. Terapija obuhvata mehaničko i lasersko čišćenje površine implanta, ispiranje antisepticima, ponekad hirurško otvaranje i regeneraciju koštanim materijalom. Najveći rizik nose pušači, pacijenti sa neregulisanim šećerom i oni koji preskaču kontrole. Sonda i kontrolni snimak jednom godišnje otkrivaju problem dok se još lako rešava.

Poređenje se svodi na to koliko zdravog tkiva pacijent želi da sačuva. Klasičan most traži brušenje dva susedna zuba, pa čak i kada su ti zubi netaknuti, oni trajno gube gleđ i postaju osetljiviji na karijes uz rub nadoknade. Kost ispod tela mosta ostaje bez opterećenja i nastavlja da se povlači, pa se posle nekoliko godina javlja tamna senka i prostor kroz koji prolazi vazduh tokom govora. Implant nosi sam sebe, održava koštanu masu i čisti se kao običan zub. Most i dalje ima svoje mesto, kada su susedni zubi već okrunjeni ili sa velikim ispunima, kada zdravstveno stanje ne dozvoljava hirurgiju, kao i kada pacijent traži brzo rešenje bez čekanja na srastanje. Vek trajanja mosta se u proseku kreće oko deset godina, dok implant uz negu služi znatno duže.

Bezuba vilica se rešava bez ugradnje zavrtnja za svaki nedostajući zub. Protokol All on 4 podrazumeva četiri implanta po vilici, gde se dva zadnja postavljaju pod uglom kako bi zaobišla sinus u gornjoj i živac u donjoj vilici, čime se često izbegava nadogradnja kosti. Na njih se pričvršćuje fiksni luk od dvanaest do četrnaest zuba koji pacijent ne skida. Kod slabijeg kvaliteta kosti bira se varijanta sa šest oslonaca, poznata kao All on 6, koja daje ravnomerniju raspodelu sila pri žvakanju. Velika prednost ovog pristupa je mogućnost trenutnog opterećenja, pa pacijent privremeni fiksni rad dobija u roku od jednog do tri dana posle hirurgije i ne ostaje bez zuba ni jedan dan. Definitivna konstrukcija se izrađuje posle zarastanja.

Duvanski dim deluje na nekoliko načina odjednom. Nikotin sužava krvne sudove i smanjuje dotok krvi u ranu, pa zarastanje teče sporije, dok toplota i sastojci dima nadražuju sluznicu i ometaju stvaranje ugruška. Statistika pokazuje osetno veći procenat neuspeha kod pušača, naročito u gornjoj vilici i kod zahvata sa nadogradnjom kosti. Kasnije se javlja i veća sklonost ka zapaljenju tkiva oko usađenog zavrtnja, jer plak razgrađuje potporu brže nego kod nepušača. Prekid dve nedelje pre zahvata i najmanje osam nedelja posle njega bitno podiže šanse za srastanje, što svaki implantolog naglašava na konsultaciji. Pušenje ne predstavlja apsolutnu kontraindikaciju, ali traži strožu kontrolu, češće profesionalno čišćenje na tri do četiri meseca i realno objašnjenje pacijentu kakav rizik preuzima.

Kancelarijskim obavezama se većina vraća već sutradan, pošto zahvat ne iscrpljuje organizam i ne zahteva mirovanje u krevetu. Poslovi sa velikim fizičkim naporom, dizanjem tereta i saginjanjem odlažu se tri do pet dana, jer skok krvnog pritiska u glavi može da izazove ponovno krvarenje i pojačan otok. Teretana, trčanje i intenzivni treninzi pauziraju se otprilike nedelju dana, a bazen i sauna nešto duže zbog vrućine i mikroorganizama u vodi. Sportovi sa kontaktom se izbegavaju tri nedelje, kako udarac ne bi pomerio implant pre nego što se stvori veza sa kosti. Let avionom nije zabranjen, mada se u prvim danima posle podizanja sinusa savetuje odlaganje zbog promene pritiska. Preciznije uputstvo daje stomatolog prema obimu intervencije.

Praznina u vidljivoj zoni ne mora da se trpi. Kod prednjih zuba se najčešće izrađuje privremena krunica na implantu bez pune žvačne funkcije ili takozvani leptirić, mala mobilna nadoknada sa jednim zubom koja se skida. Postoji i varijanta gde se privremeni zub lepi za susedne zube kompozitom i vlaknima, čime se izbegava svaki pritisak na ranu. Za veći broj nedostajućih zuba koristi se privremena parcijalna proteza, koja se pažljivo podbrusi iznutra kako se ne bi oslanjala na predeo zahvata. Bočna regija se često ostavlja bez privremenog rešenja, pošto se ne vidi, čime se skraćuje vreme i smanjuje trošak. Odluku donosi stomatolog prema tome koliko je važna estetika i koliko je stabilan implant odmah posle postavljanja.

Realan broj se kreće oko četiri do šest termina raspoređenih kroz nekoliko meseci. Prvi susret obuhvata pregled, 3D snimak, analizu opšteg zdravstvenog stanja i pravljenje plana sa ponudom. Druga poseta je sama hirurška faza, koja za jedan implant traje oko dvadeset minuta. Kontrola sedam do deset dana kasnije služi za skidanje konaca i proveru zarastanja. Posle perioda srastanja dolazi kratka intervencija otvaranja i postavljanja gingiva formera koji oblikuje desni, a dve do tri nedelje kasnije se uzima digitalni otisak. Poslednji termin donosi postavljanje abatmenta i krunice uz proveru zagriza. Kod imedijatne ugradnje sa privremenim radom broj poseta ostaje sličan, ali je raspored drugačiji, dok nadogradnja kosti dodaje jedan hirurški termin i period čekanja.

Klasičan dvodimenzionalni snimak pokazuje visinu kosti, ali ne otkriva njenu širinu, gustinu ni tačan položaj važnih struktura. Kompjuterizovana tomografija malog polja, poznata kao CBCT, daje prostornu sliku vilice u kojoj se meri svaki milimetar. Zahvaljujući tome implantolog unapred zna koliko je greben širok, gde prolazi donji alveolarni živac, dokle se spušta maksilarni sinus i kakav je kvalitet kosti u zoni planirane ugradnje. Na osnovu tih podataka bira se dužina i prečnik implanta pre nego što se pacijent uopšte smesti u stolicu. Iz istog snimka se izrađuje i hirurški šablon za navođenu ugradnju, plastični vodič koji usmerava svrdlo pod tačno planiranim uglom. Doza zračenja je niska, a bezbednost koju takav pristup donosi neuporediva sa procenom napamet.

Protokol zavisi od obima zahvata i zdravstvenog stanja pacijenta. Kod jednostavne ugradnje u zdravu kost mnogi implantolozi daju jednu dozu antibiotika sat vremena pre početka, čime se pokriva period najvećeg rizika od kontaminacije. Složenije intervencije, nadogradnja kosti, podizanje sinusa i ugradnja više implanata odjednom, obično traže terapiju kroz pet do sedam dana. Uz to se propisuje ispiranje rastvorom hlorheksidina dva puta dnevno, koje smanjuje broj bakterija oko rane, uz obavezno četkanje ostalih zuba. Analgetik se uzima prema potrebi, a ne po rasporedu, čim anestezija počne da popušta. Pacijenti alergični na penicilin dobijaju zamensku terapiju, zbog čega je važno da svaku alergiju i svaki lek koji koriste pomenu pre zahvata, uključujući i dodatke ishrani.

Otok predstavlja normalan odgovor tkiva na hirurški rad i najizraženiji je četrdeset osam sati posle zahvata. Hladna obloga preko obraza u ciklusima od dvadeset minuta tokom prvog dana bitno smanjuje njegov obim, dok posle drugog dana pomaže blaga toplota koja podstiče cirkulaciju. Spavanje sa glavom na višem jastuku takođe ublažava jutarnju napetost lica. Modrica koja se spusti prema vratu izgleda dramatično, ali predstavlja bezopasno rasipanje krvi kroz tkivo i nestaje za sedam do deset dana. Signali za hitan poziv ordinaciji su bol koji se pojačava umesto da slabi posle trećeg dana, povišena telesna temperatura, gnojni sadržaj sa neprijatnim mirisom, otežano gutanje ili disanje i utrnulost usne koja ne prolazi. Takve pojave su retke, ali traže brzu reakciju.

Prva sedmica je period kada rana stvara ugrušak i pokreće zarastanje, pa oba navika u tom trenutku nose najveću štetu. Uvlačenje dima stvara podpritisak koji može da poremeti ugrušak, dok vrući dim i hemijski sastojci nadražuju sluznicu i usporavaju obnovu tkiva. Alkohol razređuje krv, pojačava krvarenje i stupa u interakciju sa antibiotikom i analgetikom, zbog čega se izostavlja dok traje terapija. Minimalna preporuka govori o dva do tri dana apstinencije, realna o dve nedelje, a kod nadogradnje kosti i duže. Pacijenti kojima je prekid težak treba otvoreno da razgovaraju sa stomatologom, jer se plan tada prilagođava, uz češće kontrole i pažljiviji izbor sistema. Iskren razgovor uvek daje bolji ishod od prećutkivanja navika.

Bolest potpornog aparata zuba mora biti stavljena pod kontrolu pre bilo kakve ugradnje. Bakterije koje razgrađuju kost oko prirodnih zuba jednako napadaju i tkivo oko usađenog zavrtnja, pa bi implant u aktivnoj fazi bolesti bio osuđen na kratak vek. Terapija počinje uklanjanjem kamenca iznad i ispod nivoa desni, obradom džepova, po potrebi hirurškim čišćenjem i obukom o higijeni. Kada krvarenje prestane, dubina džepova se smanji i nalaz se stabilizuje, pristupa se planiranju. Pacijenti sa ovom istorijom ostaju u grupi povišenog rizika doživotno, zbog čega dobijaju stroži raspored održavanja, kontrolu i profesionalno čišćenje na tri do četiri meseca umesto uobičajenih šest. Uz takvu disciplinu, dugoročni rezultati su vrlo dobri i ne razlikuju se mnogo od proseka.

Presudan podatak nije sama dijagnoza, već stepen kontrole šećera. Kod dobro regulisanog stanja, sa vrednostima glikoziliranog hemoglobina ispod sedam odsto, uspešnost ugradnje se približava rezultatima kod ostalih pacijenata. Povišene vrednosti menjaju sliku, jer usporavaju zarastanje rane, slabe odbranu od infekcije i smanjuju stvaranje nove kosti oko implanta. Priprema zato podrazumeva saradnju sa lekarom koji vodi terapiju, kao i nalaz ne stariji od nekoliko nedelja. Termin se zakazuje ujutru posle doručka i uobičajene doze leka, čime se izbegava pad šećera u stolici. Posle zahvata se češće propisuje antibiotska zaštita i planiraju gušće kontrole. Pušenje uz neregulisan šećer predstavlja kombinaciju sa najlošijom prognozom, pa se u takvim slučajevima terapija odlaže dok se stanje ne popravi.

Lekovi iz grupe bifosfonata i savremeni preparati protiv resorpcije kosti menjaju način na koji se koštano tkivo obnavlja, pa se pre ugradnje uvek traži tačan naziv leka, doza i dužina upotrebe. Tablete koje se uzimaju zbog osteoporoze nose nizak rizik, naročito kada terapija traje kraće od četiri godine, i ugradnja se kod većine takvih pacijenata izvodi bez posebnih komplikacija. Injekcije velike doze koje se primaju u onkološkim indikacijama spadaju u drugu kategoriju i tu se hirurški zahvat u vilici razmatra vrlo oprezno zbog rizika od oštećenja kosti. Konsultacija sa lekarom koji je propisao terapiju je obavezan korak, a nikada se ne prekida uzimanje leka na svoju ruku. Uz pravilnu procenu i besprekornu higijenu, implanti su za mnoge takve pacijente potpuno ostvarivi.

Terapija koja sprečava zgrušavanje ne predstavlja prepreku, ali traži planiranje. Savremene smernice govore da se antikoagulantna terapija najčešće ne prekida, jer rizik od tromboze i moždanog udara nadmašuje rizik od krvarenja iz male rane u ustima. Pre zahvata se proverava aktuelni nalaz koagulacije, a termin se dogovara u saradnji sa kardiologom ili lekarom opšte prakse. Krvarenje se kontroliše lokalnim sredstvima, hemostatskim sunđerom, šavovima i pritiskom gazom, a pacijent dobija jasno uputstvo šta da radi ako se kod kuće ponovi. Aspirin u maloj dozi obično se ne obustavlja. Važno je pomenuti i biljne preparate poput ginka i belog luka u većim količinama, pošto i oni utiču na zgrušavanje, a pacijenti ih retko navode kao terapiju.

Gornje starosne granice nema, pošto se procena zasniva na opštem zdravstvenom stanju, a ne na broju godina u ličnoj karti. Kost stariji pacijenti često imaju slabije gustine, naročito u gornjoj vilici, pa se bira implant većeg prečnika, hrapavije površine i planira duži period srastanja. Uzimaju se u obzir hronične bolesti i svakodnevna terapija, uz konsultaciju sa izabranim lekarom kada je potrebno. Dobit je kod ove grupe možda i najveća, jer stabilan zagriz vraća mogućnost žvakanja tvrde hrane, čime se popravlja ishrana i celokupno zdravlje, a fiksno rešenje uklanja svakodnevnu muku sa pokretnom protezom koja se pomera pri govoru. Zahvat se izvodi pod lokalnom anestezijom, kraće traje nego što pacijenti očekuju i dobro se podnosi u poznim godinama.

Rast vilice postavlja jasnu prepreku kod mladih osoba. Prirodan zub prati razvoj kosti i pomera se zajedno sa njom, dok usađeni implant ostaje zakucan na mestu gde je postavljen. Ugradnja pre završetka rasta zato vodi ka zubu koji vremenom ostane niži od susednih i deluje uvučeno, uz vidljiv stepenik u liniji osmeha. Kod devojaka se razvoj obično završava oko osamnaeste, kod mladića nešto kasnije, a procena se ne vrši po datumu rođenja već analizom snimka šake ili poređenjem dva snimka lica u razmaku od šest meseci. Do tog trenutka se prazan prostor rešava privremenim rešenjima koja ne diraju kost, najčešće adhezivnim mostom sa krilcima ili malom mobilnom nadoknadom, koja se prilagođava kako mlada osoba raste.

Titanijum i keramika nemaju organsku strukturu koju bakterije mogu da razgrade, pa karijes na implantu ne postoji. Ta činjenica ipak ne znači da je zub bezbedan, jer opasnost prelazi na tkivo koje ga okružuje. Plak koji se nakuplja uz vrat nadoknade izaziva zapaljenje desni, a zatim i gubitak kosti koja drži implant, što predstavlja glavni razlog kasnih neuspeha. Prirodan zub ima ligament sa bogatom mrežom krvnih sudova koji brani od infekcije, dok implant stoji direktno u kosti i tu odbranu nema, pa se problem širi brže i tiše. Bez nerva izostaje i bol koji bi upozorio na vreme. Redovna kontrola sa sondiranjem i snimkom jednom godišnje otkriva promenu dok se još lako zaustavlja, a svakodnevno čišćenje ostaje najbolja zaštita.

Pokretljivost cele konstrukcije traži hitan pregled, jer razdvaja dva potpuno različita scenarija. Češći i bezazleniji je odvrtanje zavrtnja koji drži krunicu ili abatment, gde se pomera samo vidljivi deo dok je implant čvrsto u kosti. Rešenje je jednostavno, nadoknada se skida, spoj očisti i ponovo pritegne kontrolisanom silom, uz proveru zagriza koji je najčešće i doveo do popuštanja. Drugi scenario podrazumeva da se pomera sam implant, što znači da veza sa kosti nije uspostavljena ili je izgubljena zbog zapaljenja. Kost se u tom slučaju ne oporavlja spontano, pa se zavrtanj uklanja, ležište očisti i po potrebi popuni koštanim materijalom, a nova ugradnja se planira posle nekoliko meseci. Odlaganje pregleda samo povećava gubitak potpore.

Nadoknada se za implant pričvršćuje na dva načina, cementiranjem ili zavrtnjem kroz otvor na žvačnoj površini. Kod cementirane varijante krunica ponekad popusti i spadne u celosti, najčešće zbog neravnomernog zagriza ili zamora cementa, i vraća se u kratkoj poseti pošto se očisti ležište. Zavrtanj koji se odvrne javlja se kao osećaj pomeranja ili blago klikanje pri žvakanju, a rešava se pritezanjem kalibrisanim ključem uz zamenu samog zavrtnja novim, jer istegnut metal više ne drži istom snagom. Ključno je otkriti povod, pošto ponovljeno popuštanje gotovo uvek znači da jedna nadoknada prima previše sile, što se koriguje brušenjem kontakata. Krunicu koja je spala treba sačuvati i doneti u ordinaciju, jer se u velikom broju slučajeva ista vraća na mesto.

Zamena vidljivog dela spada u redovne postupke i ne dira implant u kosti. Nadoknade pričvršćene zavrtnjem se skidaju najlakše, pošto se otvori mali kanal na žvačnoj strani, odvrne spoj i cela konstrukcija podigne bez oštećenja. Cementirane varijante zahtevaju pažljivo isecanje, posle čega se uzima nov otisak ili sken. Povodi za zamenu su promena nijanse okolnih prirodnih zuba tokom godina, lom keramike, povlačenje desni koje otkrije rub ili želja pacijenta za drugačijim oblikom. Vek krunice na implantu se u proseku kreće između deset i petnaest godina, dok sam zavrtanj u kosti služi znatno duže, često doživotno. Zbog toga se dokumentacija o sistemu koji je ugrađen čuva u kartonu, jer svaki proizvođač ima sopstvene delove i spojeve.

Ponovna ugradnja je moguća i u velikoj većini slučajeva uspešna. Postupak počinje uklanjanjem zavrtnja koji se nije primio, temeljnim čišćenjem ležišta od zapaljenskog tkiva i procenom koliko je kosti izgubljeno. Kod manjih defekata se odmah postavlja nov implant većeg prečnika ili dužine, koji hvata zdravu kost izvan starog ležišta. Kada je gubitak veći, prostor se popunjava koštanim materijalom i prekriva membranom, a zatim sledi period zarastanja od tri do šest meseci pre druge ugradnje. Uspešnost ponovljenog pokušaja je nešto niža nego kod prvog, ali i dalje visoka, naročito kada se otkloni prvobitni povod, bilo da je reč o infekciji, pušenju, neregulisanom šećeru ili prevelikom opterećenju. Kvalitetne ordinacije takav postupak sprovode u okviru garancije na ugrađeni sistem.

Sigurnosni skeneri reaguju na veće metalne mase, dok zavrtanj od nekoliko grama titanijuma ostaje ispod praga detekcije, pa prolaz kroz kontrolu teče bez ikakvog signala. Magnetna rezonanca je bezbedna, pošto titanijum nije feromagnetan i ne pomera se u magnetnom polju. Jedini efekat je lokalni artefakt, mala senka na snimku u predelu vilice, koja može delimično da zakloni prikaz tog dela glave. Radiologu se zato pre snimanja pominje da pacijent ima implante, kao i eventualne metalne krunice ili mostove, kako bi se parametri prilagodili. Snimanje mozga, kičme i ostalih regija odvija se potpuno normalno. Isto važi i za kompjuterizovanu tomografiju, gde se pojavljuju zrakasti tragovi oko metala, poznati kao artefakti, koje radiolog prepoznaje bez teškoća.

Prava preosetljivost na titanijum spada u izuzetno retke pojave, sa procentom koji se meri u delovima procenta. Prijavljeni slučajevi opisuju crvenilo sluznice, svrab, osip i uporno zapaljenje tkiva oko implanta bez drugog objašnjenja. Pacijenti sa poznatim reakcijama na nikl i druge metale ponekad traže testiranje pre ugradnje, koje se izvodi posebnim laboratorijskim analizama. Alternativu čine implanti od cirkonijum oksida, bele boje, bez ijednog metalnog jona. Njihova prednost je i estetska, pošto se kroz tanku sluznicu ne prosijava siva senka, a plak se na glatku keramiku slabije lepi. Nedostaci postoje, manja fleksibilnost u izboru delova, češće jednodelna konstrukcija bez mogućnosti korekcije ugla i nešto kraća klinička istorija u odnosu na titanijum, koji se prati više od šest decenija.

Pojedinačna nadoknada na implantu ne menja izgovor, pošto oblik i položaj prate prirodni zub koji je nedostajao. Promena se pre oseti kod pacijenata koji su duže vreme živeli sa prazninom, jer se jezik navikao da upada u prostor, pa mu treba nekoliko dana da pronađe nov položaj. Kod fiksnog rada preko cele vilice prilagođavanje traje nešto duže, obično do dve nedelje, i najviše se odnosi na glasove s i š. Poređenje sa pokretnom protezom ispada izrazito povoljno, pošto proteza prekriva nepce i menja rezonanciju, dok konstrukcija na implantima nepce oslobađa i vraća prirodan zvuk. Čitanje naglas i telefonski razgovori ubrzavaju navikavanje. Ako smetnja potraje, sitna korekcija unutrašnje površine prednjih zuba rešava stvar u jednom kratkom terminu.

Osnova ostaje pranje dva puta dnevno mekom četkicom, uz posebnu pažnju na liniju gde nadoknada izlazi iz desni, jer se baš tu skuplja plak koji izaziva zapaljenje. Prostor između zuba čisti se interdentalnim četkicama odgovarajuće veličine, koje se za implante biraju sa plastificiranom žicom da metal ne ogrebe površinu. Konac postoji i u posebnoj varijanti sa sunđerastim delom koji obuhvata vrat implanta, a kod mostova i fiksnih lukova nezamenjiv je oralni tuš, pošto mlaz vode ispira ostatke ispod konstrukcije gde ništa drugo ne dopire. Paste sa grubim abrazivom i sredstva za izbeljivanje se izbegavaju. Profesionalno čišćenje se izvodi instrumentima od plastike, titanijuma ili ultrazvučnim nastavcima sa mekim vrhom, jer klasična kireta oštećuje površinu i stvara hrapavost na kojoj se plak lakše zadržava.

Bruksizam stvara sile nekoliko puta jače od običnog žvakanja i deluje satima tokom noći, bez odbrane koju kod prirodnog zuba pruža ligament sa svojim receptorima. Implant tu povratnu spregu nema, pa preveliki pritisak ide direktno na kost i na spojeve konstrukcije. Posledice se vide kroz odvrtanje zavrtnjeva, lom keramike na krunici, u težim slučajevima i prelom samog abatmenta ili gubitak koštane potpore. Rešenje ne znači odustajanje od terapije, već prilagođavanje plana. Bira se veći prečnik, postavlja se više oslonaca za isti broj zuba, zagriz se oblikuje tako da kontakti budu ravni i plitki, a pacijent dobija noćnu udlagu po meri koju obavezno nosi. Uz takav pristup, rezultati kod osoba sa ovom navikom ne zaostaju znatno za prosekom.

Bočna regija gornje vilice nosi najviše izazova, pošto se maksilarni sinus posle gubitka kutnjaka spušta naniže, a greben se istovremeno povlači, pa ostane premalo visine za siguran oslonac. Rešenje zavisi od preostale kosti izmerene na 3D snimku. Kada nedostaje nekoliko milimetara, izvodi se zatvoreno podizanje poda sinusa kroz samo ležište implanta, uz istovremenu ugradnju i bez dodatnog reza. Veći nedostatak traži otvoreni pristup sa bočne strane, gde se sluznica sinusa pažljivo odigne i ispod nje unese koštani materijal, a implant se postavlja odmah ili posle nekoliko meseci zarastanja. Postoje i duži implanti koji se sidre u čvršće delove kosti i tako zaobilaze problem. Zahvat je rutinski u iskusnim rukama, uz kratkotrajnu zabranu useknjivanja nosa i naprezanja.

Nošenje postojeće proteze preko sveže ugrađenih implanata nosi rizik, jer pritisak na ranu remeti zarastanje i može da pomeri zavrtanj pre nego što se veza sa kosti uspostavi. Prvih sedam do deset dana se zato najčešće preporučuje da proteza stoji van usta koliko god je moguće, uz nošenje samo u društvenim prilikama. Posle skidanja konaca stomatolog protezu podbrusi iznutra i obloži mekim materijalom koji raspoređuje pritisak i ne dodiruje predeo hirurgije. Kontrola se ponavlja svakih nekoliko nedelja, pošto se tkivo menja tokom zarastanja. Kod pacijenata kojima praznina nije prihvatljiva ni na dan bira se protokol trenutnog opterećenja sa privremenim fiksnim radom. Odluka se donosi unapred, na konsultaciji, kako bi pacijent znao šta ga očekuje u svakoj fazi.

Nestabilna donja proteza koja se podiže pri govoru i jelu rešava se sa svega dva implanta u prednjem delu vilice. Na njih se postavljaju sitni nosači, najčešće kuglice ili lokatori, dok se u protezu ugrađuju odgovarajući ležišti sa gumenim umetkom, pa se ona jednim pritiskom uklopi i drži čvrsto. Postoji i varijanta sa prečkom koja povezuje implante i daje još bolju stabilnost. Proteza ostaje pokretna i vadi se radi čišćenja, ali prestaje da klizi, čime se vraća sigurnost pri jelu i govoru, a bolne tačke na sluznici nestaju. Gumeni umeci se menjaju jednom do dva puta godišnje, pošto se troše upotrebom. Cena je znatno niža od fiksnog luka na četiri ili šest oslonaca, zbog čega ovo rešenje bira veliki broj pacijenata.

Poređenje se ne svodi samo na udobnost. Proteza se oslanja na sluznicu i greben, prenosi pritisak na tkivo koje za to nije stvoreno i ubrzava povlačenje kosti, pa se posle nekoliko godina javlja klizanje, bolne tačke i potreba za podlaganjem. Snaga žvakanja pada osetno, tvrdo voće i meso postaju problem, a gornja proteza prekriva nepce i umanjuje osećaj ukusa. Implanti prenose silu direktno u kost, održavaju njen volumen, ne dodiruju sluznicu nepca i vraćaju gotovo punu snagu zagriza. Početno ulaganje je veće, ali se posmatrano kroz decenije razlika smanjuje, pošto proteza traži zamenu na svakih pet do sedam godina. Za pacijente koji ne mogu na hirurgiju, proteza ostaje potpuno legitimno rešenje, naročito u kombinaciji sa dva oslonca za bolje držanje.

Sluznica iznad usađenog zavrtnja kod nekih ljudi je vrlo tanka i propušta svetlost, pa sivkasta boja titanijumskog spojnog dela prosijava kroz nju i stvara tamnu senku duž ivice desni. U prednjoj zoni ta pojava kvari utisak čak i kada je krunica savršeno urađena. Abatment od cirkonijum oksida je bele boje kroz celu masu, pa se ispod tanke sluznice ne vidi ništa sem prirodne ružičaste nijanse. Prednost ide i dalje od boje, jer se plak na glatku keramiku slabije lepi, a tkivo se uz nju dobro prijanja i formira stabilan prsten. Kod izraženo tanke sluznice se dodatno planira presađivanje vezivnog tkiva sa nepca, čime se dobija deblji i otporniji sloj. Bočna regija, gde estetika nije presudna, i dalje dobro podnosi titanijum.

Proizvođači ozbiljnih sistema daju doživotnu garanciju na sam zavrtanj, što znači da se u slučaju loma metala dobija nov besplatno. Ordinacija zasebno garantuje na svoj rad, najčešće kroz period od jedne do pet godina, uz pokriće srastanja i izrade nadoknade. Uslovi obično traže dolazak na propisane kontrole, redovno profesionalno čišćenje i poštovanje uputstava, dok se van pokrića nalaze oštećenja od udarca, zapuštena higijena i posledice pušenja ili neregulisanih hroničnih bolesti. Pre potpisivanja vredi proveriti da li dokument pokriva ponovnu ugradnju, ko snosi trošak koštanog materijala i da li se garancija odnosi i na krunicu. Podatak o proizvođaču i seriji ugrađenog implanta pacijent treba da dobije u pisanom obliku, jer olakšava svaku kasniju intervenciju, čak i u drugoj ordinaciji.

Zavrtanj u kosti nema nerv, pa klasičan zubobolja ne postoji, ali tkivo oko njega ima bogatu inervaciju i signalizira problem na svoj način. Osetljivost na pritisak pri žvakanju, napetost u desni, krvarenje pri pranju, neprijatan zadah i osećaj da hrana zapada oko nadoknade spadaju u rane znake koji zaslužuju pregled. Bol koji se javi naglo posle godina bezbrižnog korišćenja najčešće upućuje na zapaljenje tkiva sa gubitkom kosti ili na popuštanje spoja koji stvara mikropokret. Redovan raspored podrazumeva kontrolu na šest meseci, uz sondiranje dubine oko svakog implanta i kontrolni snimak jednom godišnje, kojim se prati nivo kosti u odnosu na prethodni nalaz. Pušači i pacijenti sa istorijom parodontopatije dolaze češće, na tri do četiri meseca.