Nepravilan raspored zuba se najčešće doživljava kao estetski problem, ali njegove posledice idu znatno dalje. Zbijeni zubi se ne mogu očistiti do kraja ni najboljom tehnikom pranja, pa se na tim mestima zadržavaju naslage koje vode u karijes i u upalu desni. Nepravilan zagrižaj znači i da se sila žvakanja ne raspoređuje ravnomerno, pa se pojedini zubi troše brže, pucaju i postaju osetljivi. Kod izraženijih nepravilnosti javljaju se i tegobe u vilicnom zglobu, škrgutanje, glavobolje i bol pri otvaranju usta. Zbog toga se ortodontska terapija posmatra kao ulaganje u zdravlje zuba i desni, a lep osmeh je posledica koja dolazi uz to.
U praksi se sreće nekoliko tipičnih situacija. Prva je zbijenost zuba, kada u vilici jednostavno nema dovoljno prostora, pa se zubi preklapaju i rotiraju. Druga su razmaci između zuba, koji mogu biti posledica veličine zuba, veličine vilice ili nedostajućih zuba. Treća je preduboki zagrižaj, kada gornji sekutići previše prekrivaju donje, i njegova suprotnost, otvoreni zagrižaj, kada se prednji zubi uopšte ne dodiruju pri zagrizu. Četvrta je ukršten zagrižaj u bočnoj regiji, koji dovodi do asimetričnog žvakanja. Peta grupa su neslaganja u odnosu gornje i donje vilice, koja se kod dece rešavaju usmeravanjem rasta, a kod odraslih ponekad i kombinacijom ortodoncije i hirurgije.
Prvi pregled se preporučuje znatno ranije nego što roditelji očekuju, otprilike oko sedme godine, kada su iznikli prvi stalni kutnjaci i prednji zubi. U tom uzrastu se ne kreće obavezno sa aparatom, nego se procenjuje kako raste vilica i da li postoji nešto što će kasnije stvoriti veći problem. Prednost ranog pregleda je u tome što se rast može usmeriti dok se odvija, čime se u velikom broju slučajeva izbegne složenija terapija kasnije, pa i vađenje zuba. Ako se otkrije da je sve u redu, dete se jednostavno prati na kontrolama. Rana provera zato ne znači rano lečenje nego pravovremenu odluku.
U periodu dok su prisutni i mlečni i stalni zubi koriste se pokretni aparati, koje dete samo stavlja i vadi. Njihova uloga nije precizno pomeranje pojedinačnih zuba nego širenje vilice, otvaranje prostora za zube koji tek treba da izniknu, korekcija odnosa vilica i uklanjanje posledica loših navika, kao što su sisanje palca i disanje na usta. Uspeh ovakve terapije skoro u potpunosti zavisi od saradnje, jer aparat koji stoji u kutiji ne radi ništa. Zbog toga se u ovom uzrastu mnogo pažnje posvećuje razgovoru sa detetom i sa roditeljima, a napredak se prati na redovnim kontrolama.
Fiksna aparatura se sastoji od bravica koje se lepe na zube i žice koja kroz njih prolazi i vrši blag, kontinuiran pritisak. Taj pritisak pokreće proces u kostiskoj strukturi oko korena zuba, pri čemu se kost sa jedne strane razgrađuje, a sa druge stvara, i zub se postepeno pomera na predviđeno mesto. Danas postoji nekoliko varijanti, klasične metalne bravice, estetske keramičke i safirne koje se znatno manje primećuju, kao i samoligirajući sistemi. Za pacijente kojima je izgled tokom terapije najvažniji postoje i lingvalni aparati, koji se postavljaju sa unutrašnje strane zuba i spolja su potpuno nevidljivi. Fiksna proteza za zube i dalje je najuniverzalnije rešenje, jer može da reši i najsloženije slučajeve.
Terapija providnim folijama podrazumeva seriju tankih, prozirnih udlaga koje se izrađuju digitalno, na osnovu trodimenzionalnog skena vilice. Svaka folija pomera zube za mali korak, nosi se određeni broj dana i zatim zamenjuje sledećom u nizu. Prednosti su očigledne, folije su praktično neprimetne, skidaju se za obrok i za pranje zuba, pa je higijena znatno jednostavnija, a nema ni ograničenja u ishrani. Uslov za uspeh je disciplina, jer folije moraju da se nose veći deo dana i noći, a svako izostavljanje produžava terapiju. Ovakvo rešenje je izuzetno traženo kod odraslih pacijenata, dok se kod izrazito složenih nepravilnosti i dalje bira fiksna aparatura ili kombinacija oba pristupa.
Mogu, i to je danas jedna od najbrže rastućih grupa pacijenata. Kost reaguje na pritisak tokom celog života, pa gornja granica godina praktično ne postoji. Razlika u odnosu na decu je u tome što se kod odraslih promene odvijaju nešto sporije i što se ne može uticati na rast vilice, nego se radi sa postojećim odnosom kostiju. Uslov za početak je zdrava podloga, dakle sanirani zubi i zdrave desni, jer se aparat nikada ne postavlja na aktivnu upalu ili na netretiran karijes. Kod pacijenata koji su ranije izgubili zube, ortodoncija se često koristi i kao priprema, kako bi se otvorio prostor za implant ili krunicu na pravom mestu.
Prosečno trajanje terapije fiksnom aparaturom kreće se najčešće između godinu i dve godine, a kod folijskih sistema slično, u zavisnosti od složenosti slučaja. Kontrole se zakazuju otprilike na četiri do osam nedelja, a na njima se aktivira aparat, menja žica ili proverava napredak i predaje sledeća serija folija. Prvih nekoliko dana posle postavljanja i posle svake veće aktivacije javlja se osećaj pritiska i osetljivosti pri zagrizu, što je normalna reakcija i prolazi za dva do tri dana. U tom periodu pomažu mekša hrana i, po potrebi, uobičajeni analgetik. Bitno je znati da preskočene kontrole ne znače pauzu nego produžavanje ukupnog trajanja terapije.
Ovo je najvažnija tema za svakoga ko nosi fiksnu aparaturu. Oko bravica se naslage zadržavaju znatno lakše, pa se pranje zuba produžava i dopunjava pomoćnim sredstvima, interdentalnim četkicama, jednosnopnom četkicom i, po preporuci, oralnim irigatorom. Ako se higijena zapusti, oko bravica se javljaju bele, kredaste mrlje, koje su znak demineralizacije gleđi i koje ostaju vidljive i kada se aparat skine. Kod folijskih sistema je situacija jednostavnija, jer se folije skidaju, ali važi pravilo da se one nikada ne stavljaju nazad na neoprane zube. Uz aparat se izbegavaju izrazito tvrde i lepljive namirnice, jer one najčešće otkidaju bravice.
Kod izražene zbijenosti postoji fizičko ograničenje, jer se zubi mogu poravnati samo ako za njih ima mesta. Prostor se dobija na nekoliko načina. Prvi je širenje vilice, koje najbolje radi kod dece dok rast još traje. Drugi je vrlo tanko brušenje kontaktnih površina zuba, kojim se dobija po nekoliko desetinki milimetra po zubu, što na celom nizu daje značajan prostor. Treći je vađenje pojedinih zuba, najčešće pretkutnjaka, koje se planira samo kada prva dva pristupa nisu dovoljna. Odluka se donosi na osnovu analize snimaka, modela i profila lica, a ne po utisku, jer utiče i na izgled usana i na stabilnost rezultata.
Ovo je stavka koju pacijenti najviše potcene. Posle skidanja aparata zubi imaju izraženu sklonost da se vrate ka prvobitnom položaju, jer vlakna u desni i okolno tkivo pamte staro stanje. Zbog toga terapija ne završava skidanjem aparata nego prelaskom u fazu zadržavanja postignutog rezultata. Koriste se tanka žica zalepljena sa unutrašnje strane prednjih zuba, koja se spolja ne vidi, i prozirna folija koja se nosi noću, a često i kombinacija oba rešenja. Retencija se preporučuje trajno, uz redovne kontrole, jer se zubi pomeraju tokom celog života, i kod onih koji nikada nisu nosili aparat. Zanemarena retencija je najčešći razlog zbog kojeg se pacijenti posle nekoliko godina vraćaju na ponovnu terapiju.
Savremena ortodoncija počinje detaljnom dijagnostikom, koja obuhvata klinički pregled, panoramski snimak, profilni snimak glave i trodimenzionalni sken vilica. Na osnovu tih podataka pravi se plan koji pokazuje kako će se zubi kretati i kakav se konačan odnos očekuje, a kod folijskih sistema pacijent taj plan može i da vidi pre nego što terapija uopšte počne. Time se unapred zna i okvirno trajanje i broj potrebnih koraka. Ovakvo planiranje je posebno korisno kada se ortodoncija kombinuje sa protetikom ili implantologijom, jer se sve faze usklađuju od početka. Za pacijenta to znači jasnu sliku o tome šta dobija i koliko će to trajati, umesto obećanja koje se procenjuje u hodu.
